Kvalitetna ishrana bi trebala omogućiti dobar unos svih potrebnih nutrijenata, osim vitamina D, koji zavisi od sunčeve svetlosti. Manjak nutrijenata može nastati zbog pothranjenosti (gladi), jednolične i nekvalitetne ishrane, te manjka nutrijenata u zemljištu u kojem rastu biljke. Rizik od manjka nutrijenata može biti genetski uzrokovan, ali isto tako i bolestima, kao i primenom nekih lekova. Potrebe za nutrijentima menjaju se tokom života.
Procena mogućeg manjka nutrijenata složen je posao, koji se sastoji od procene unosa, te svih drugih faktora koji na njih mogu uticati. Biohemijska određivanja nekih nutrijenata su korisna, poput određivanja nivoa vitamina B12 u krvi, dok su kod nekih, kao što je magnezijum, besmislena, osim kod ekstremnih nedostataka. Mikronutrijenti mogu biti esencijalni, jer ih sami ne možemo stvarati, poput vitamina i minerala. Glavna namena većine suplemenata je nadoknada njhovog manjka (nedostatka). Neke mikronutrijente možemo stvoriti sami, poput alfa-lipolinske kiseline, ali ih koristimo kao intervenciju pri specifičnim tegobama. Na žalost, brojni suplementi prošli su put panacee i tvrdnji kako leče ili sprečavaju niz bolesti. Takav senzacionalistički pristup nije poželjan.
Postoji neusklađenost naziva koji opisuju mikronutriciju i razlikuju se percepcije šta ona uključuje. Mikronutricija je puno više od propisivanja vitamina i minerala.
Suplementacija. Ishrana. Dijetoterapija. Nutricija. Mikronutricija. Ortomolekularna medicina. Vitamini i minerali. Ponekad smo svi zbunjeni brojnim nazivima koji se vrte oko istog područja:
Niti jedan od tih izraza nije idealan, jer donosi semantičke zabune, odnosno zabune zbog raznolikog individualnog shvatanja značenja pojedinih reči. Pojam dijetoterapije i nutricije kao da obuhvata samo intervenciju ishranom, dok je pojam „vitamina i minerala“ nepotpun, jer suplementi nisu samo vitamini i minerali. Alfa-lipolinska kiselina i omega-3 kiseline nisu vitamini i minerali. Nazivu „mikronutricija“ može se zameriti što naizgled obuhvata samo mikronutrijente, a ne i makronutrijente, poput proteina i masnih supstanci (lipida). Negde se ipak mora doneti odluka i odlučiti se za jedan naziv. Francuski pojam mikronutricije (la micronutrition) ipak obuhvata dva neodvojiva područja – i ishranu i eventualnu suplementaciju, i ne odvaja ih. Pojam ortomolekularne medicine poprimio je pežorativno (pogrdno, negativno) značenje naivne ideje, kako će velike količine nutrijenata poput vitamina C obezbediti ljudsko zdravlje i dugovečnost. Linus Pauling stvorio je takav naziv „pravi molekuli na pravom mestu“, a velike kliničke studije srušile su mit o čudesnom delovanju velikih doza vitamina i minerala i stavile ih u realni okvir [1, 2].
Pojam mikronutricije vrlo često se vezuje uz alternativnu i komplementarnu medicinu, ili uz marketing suplementacijske industrije širom sveta. Francuska akademija upozorila je 2010. godine da su edukacijski materijali često vezani uz industriju, i kako zbog toga rizikujemo pristranost (bias) [3]. Potrebna nam je objektivnost i što manja pristranost, kako god nazvali ovo područje. Mikronutricija nema šta raditi u alternativnoj i komplementarnoj medicini, jer su temelji racionalne mikronutricije postavljeni, baš kao i smislenost same suplementacije.
Mikronutricija se nalazi na raskršću tri stručna zanimanja:
Svaka od tih struka poseduje bazična znanja o tom području, ali kao i uvek, potrebne su dodatna edukacija i osvežavanje znanja svake od njih, što je i jedna od svrha ove stranice. Ulazak u dubinu problematike odlika je svakog specijalizovanog znanja današnjeg doba, od hirurgije do nutricionizma, pa mikronutricija nije u tome izuzetak.
Manjak nutrijenata može nastati zbog pothranjenosti (gladi), jednolične i nekvalitetne ishrane, te manjka nutrijenata u zemljištu u kome rastu biljke. Rizik od manjka nutrijenata može biti genetski uzrokovan, ali isto tako i bolestima, kao i primenom nekih lekova. Potrebe za nutrijentima menjaju se tokom života.
U istoriji, najčešći razlog manjka nutrijenata bio je uslovljen ishranom. Nemaština i jednolična ishrana bile su glavni uzroci koji su dovodili do bolesti, izazvanim ozbiljnim nedostacima nutrijenata. Cink je otkriven zahvaljujući siromašnom iranskom mladiću, koji se hranio gotovo isključivo žitaricama, i čija porodica nije imala dovoljno novca za raznovrsnije namirnice. Takav način ishrane uzrokuje ekstreman manjak cinka [4]. Francuski lekari u XIX veku primetili su povezanost loše ishrane i slepila kod dece, što je kasnije dovelo do otkrića vitamina A [5]. Velika glad u Irskoj u XIX veku zbog bolesti krompira, ubrzala je otkriće vitamina C, jer je tada porastao broj oboljelih od skorbuta. Krompir je do tada bio izvor vitamina C u ishrani siromašnih ljudi [6]. Iza otkrića znatnog broja esencijalnih nutrijenata skriva se puno ljudske patnje, i naučnika koji su hteli naći i sprečiti uzrok te patnje.
Glad i siromaštvo nisu uvek bile uzrok bolesti koje nastaju zbog nedostatka u ishrani. Nekih mikronutrijenata ima malo u zemljištu pojedinih područja. Zemljište u Alpima sadrži vrlo malo joda, i manjak joda, čak i u bogatijoj ishrani, postao je školski primer manjka izazvanog nedostatkom nutrijenata u zemljištu [7]. Manjak selena u zemljištu kineske provincije Heilongjiang, stvara sklonost teškoj Keshanskoj bolesti i kod normalne ishrane [8]. Izloženost sunčevoj svetlosti zavisi od geografske širine, odnosno o tome koliko severno živimo. Što smo severnije, zimi je veći rizik od nedostatka vitamina D [9]. Nedostatak magnezijuma u zemljištu može ostaviti posledice ne samo po biljke, već i one koji se njima hrane – životinje i ljude. Taj problem već je dugo u središtu zanimanja raznih struka, od agronoma do lekara [10, 11]. Sve ono sa čim smo se sretali prošlih vekova i danas nam ostaje kao problem koji rešavamo i na kolektivnom nivou javnog zdravstva. Na primer, zemljište Novog Zelanda siromašno je selenom. Stručnjaci su predložili da se žitarice uvoze iz područja u Australiji, koja su bogatija selenom u zemljištu, te da se obogati ishrana životinja u uzgajanju. To je rezultiralo povećanjem nivoa selena u populaciji [12].
Ekstremni nedostaci nutrijenata koje poznajemo iz istorije relativno su retki u razvijenim zemljama, ali još uvek česti u siromašnima. Tu možemo biti zahvalni na relativnom izobilju u kojem danas živimo. Problemi ipak postoje. Izbegavanje pojedinih grupa namirnica može dovesti do rizika od nedostatka nutrijenata. Primer je osoba stara 72 godine, koja zbog dugogodišnjeg iritabilnog kolona izbegava zeleno lisnato povrće i mahunarke, poput graška i leblebija. Zbog neuroloških tegoba specijalista ju je uputila na kontrolu folne kiseline u krvi, koja je bila ekstremno niska. Zeleno lisnato povrće i mahunarke dobar su izvor folne kiseline, i ovakav manjak i tegobe mogli su se na vreme sprečiti suplementacijom. Monotona ishrana bogata industrijski obrađenim namirnicama može izazvati manjak brojnih nutrijenata [13]. Intervencija kod načina ishrane životinja može poboljšati unos nutrijenata. Francuski koncept obogaćivanja ishrane životinja omega-3 kiselinama nazvan Bleu-Blanc-Coeur, povećava nivo omega-3 kiselina kod ljudi ne samo konzumacijom mesa, već i drugim proizvodima, poput mlečnih proizvoda i jaja [14].
Pojedine namirnice siromašne su specifičnim nutrijentima, i u slučaju jednolične ishrane mogu izazvati njihov manjak. Kozje mleko siromašnije je folnom kiselinom od drugih vrsta mleka. Malo dete koje konzumira samo kozje mleko može razviti teški oblik anemije, kao posledicu manjka folne kiseline [15]. Rimski istoričar Apijan iz Aleksandrije, prvi je opisao danas neobičan manjak nutrijenata. Rimski vojnici opsedali su grad Intercatiju, i za to vreme hranili su se isključivo zečevima. Svi su redom patili od proliva, a neki su i umrli [16]. Kasnije će istu bolest opisati i drugi slavni autori, poput Charlesa Darwina. Meso nekih životinja siromašno je mašću, i osobe koje jedu takvo meso mogu patiti od teškog manjka masnoće u hrani, i viška proteina u odnosu na masnoće. Pojavljuju se osećaj velike gladi, umor, dijareja, i ako stanje potraje, ljudi mogu umreti zbog neravnoteže ta dva makronutrijenta. Ljudi umiru zbog viška amonijaka i uree, te povećanja insulina. Englezi tu bolest zovu „rabbit starvation“, a Francuzi „mal de caribou“, prema vrstama životinja čije meso može izazivati ovu bolest. U normalnim okolnostima ovakav problem danas je teško susresti, osim u ekstremnim poremećajima ishrane poput ortoreksije [17].
U biljnoj hrani nalazimo antinutrijente, koji čine druge nutrijente manje dostupnima. Godine 1860. dvojica australijskih istraživača, Robert O’Hara Burke i William John Wills, poveli su veliku ekspediciju iz grada Melbournea u unutrašnjost Australije. Ostali su bez hrane, pa su lovili divlje životinje i, poučeni primerom Aboridžina, konzumirali vodenu paprat Marsilea drummondii, zvanu nardoo ili ngardu. Paprati sadrže enzim tiaminazu koja razgrađuje tiamin, vitamin B1. Taj se enzim mora inaktivirati i Aboridžini su pretvarali tu biljku u pastu zagrejavanjem. Na žalost, Robert i William nisu sledili tradicionalne preporuke, i članovi ekspedicije umrli su od bolesti beriberi, manjka vitamina B1.
Neki antinutrijenti nisu toliko drastični. Žitarice, pseudožitarice i semenke sadrže puno fitične kiseline. Fitična kiselina može smanjiti apsorpciju nekih minerala, poput gvožđa i cinka. Oksalati mogu smanjiti apsorpciju magnezijuma i kalcijuma, celuloza apsorpciju magnezijuma, tanini gvožđa, a neki glukozinolati iz povrća porodice kupusnjača (Brassicaceae), mogu potencijalno smanjiti apsorpciju joda. To je dovelo do ortoreksije i Facebook grupa posvećenih „borbi“ protiv tih antinutrijenata, kojima se pripisuje da uzrokuju brojne bolesti. Istina je puno optimističnija. Natapanje, narastanje testa i klijanje smanjuju fitičnu kiselinu. Kuvanje i kraće vreme (termičke obrade) smanjuju oksalate u hrani. U stvarnom životu, teški nedostatak joda izazvan povrćem iz roda kupusnjača opisan je samo u ortoreksiji, na primer kod ljudi koji su jeli više od kilograma takvog sirovog povrća dnevno. Normalna konzumacija te grupe povrća, da je i svakodnevna, ne predstavlja rizik po štitnu žlezdu, već korisna za naše zdravlje [18]. Siromaštvo, glad i konzumiranje samo jednog tipa namirnica može izazvati manjak nutrijenata, kao što je bio slučaj s hroničnim manjkom cinka, zbog ishrane isključivo integralnim žitaricama [4]. U normalnoj, raznolikoj ishrani današnjice, strah od antinutrijenata ne bi trebao biti povod velikom strahu, a pogotovo ne grupama na društvenim mrežama [19] .
Genetski faktori mogu pojačati rizik od nedostatka nekih nutrijenata. Verovatno je najbolji primer folna kiselina. Postoje genetske razlike u populaciji u jednom od enzima uključenom u funkciju folne kiseline, MTHFR (metilen-tetrahidrofolat reduktaza). Jedan od oblika nazvan prema genetskom kodu C677T može povećati rizik od manjka folne kiseline, i rizik nastanka bolesti poput kardiovaskularnih [20]. Bolesti mogu smanjiti apsorpciju ili povećati potrošnju nutrijenata. Upalne bolesti creva, poput Crohnove bolesti, smanjuju apsorpciju velikog broja nutrijenata i gotovo polovina pacijenata ima rizik od njihovog nedostatka [21]. Stanja poput stresa, na primer, mogu povećati gubitak magnezijuma [22].
Lekovi mogu uticati na manjak nutrijenata. Dugotrajna terapija metforminom može povećati rizik od manjka vitamina B12, ometajući njegovu apsorpciju, dok suplementacija smanjuje taj rizik [23]. Neki lekovi mogu povećati izlučivanje (gubitak) nutrijenata, pa tako neki lekovi protiv povišenog krvnog pritiska mogu povećati gubitak cinka [24].
Dob, odnosno starost čoveka, itekako utiče na potrebu za nutrijentima. Deci od devete od osamnaeste godine treba 30 % više kalcijuma nego odraslim osobama [25]. To je doba rasta i intenzivnog metabolizma koštanog sistema, i ta je povećana potreba potpuno očekivana. Prosečna potreba žene za gvožđem u plodnom delu života, kad ima menstruaciju, iznosi 18 mg dnevno, a prestankom menstrualnog ciklusa ta potreba pada na 8 mg dnevno [26]. Fiziološka stanja poput trudnoće i dojenja povećavaju potrebu za nekim nutrijentima. Dojiljama je potrebno gotovo dvostruko više joda od odraslog muškarca, jer aktivno putem mleka izlučuju jod [26].
Procena mogućeg manjka nutrijenata složen je posao, koji se sastoji od procene unosa, te svih drugih faktora koji na to mogu uticati, poput bolesti i lekova. Biohemijska određivanja nekih nutrijenata su korisna, poput određivanja nivoa vitamina B12 u krvi, dok su kod nekih, kao što je magnezijum, besmislena, osim kod ekstremnih nedostataka.
Postoje dva načina procene nutrijenata koji se među sobom upotpunjuju:
U anamnestičkoj proceni moramo uzeti u obzir sve faktore koji mogu dovesti do manjka ili povećanih potreba za nutrijentima. Nutricionistički upitnici mogu u tome pomoći. Osoba koja jede retko plavu ribu i koja u ishrani ne koristi biljna ulja bogata omega-3 kiselinama, ima rizik od manjka omega-3 kiselina u telu. Osobe koje retko jedu zeleno lisnato povrće imaju rizik od manjka folne kiseline. Jedna od potencijalnih grešaka je automatski savet o korišćenju dodataka ishrani. Potrebno je poraditi na trajnijem ispravljanju prehrambenih navika, a suplementaciju ostaviti kao nužnu intervenciju. Korišćenje velikog broja suplemenata finansijski opterećuje osobu, i gotovo sigurno možemo očekivati manju saradnju na duže vreme. Potrebni su nam odgovorni ljudi, koji će trajno paziti na svoje zdravlje, koliko je to moguće u realnim okvirima. U anamnestičkoj proceni treba proveriti utiču li bolest ili lekovi na mogući manjak nutrijenata. Na žalost, anamnestička procena ima svojih ograničenja. U anamnestičku procenu mogu se uključiti neki tipični simptomi, poput grčeva u nogama i treperenja kapaka kod nedostatka magnezijuma, ili trnjenja prstiju kod manjka vitamina B12. No, simptomatski nivo je nespecifičan i simptomi nedostatka nutrijenata koji se lako nalaze na internetu mogu lako imati neki drugi uzrok, a ne manjak nutrijenata. Vrlo česti simptomi, poput umora, nervoze i tegoba sa varenjem, teško mogu biti od koristi, pogotovo kod nedostatka koji nije jako izražen.
Kod svakog pojedinog nutrijenta biće vam navedena važnija anamnestička pitanja.
Biohemijska istraživanja danas su dostupna i ponekad se pitamo ima li smisla ikakva anamnestička procena. Ipak ima smisla. Laboratorijsko određivanje nedostatka omega-3 kiselina ne pokriva zdravstveno osiguranje i analiza je skupa, pa je anamnestička procena povoljnija opcija. U nekim situacijama laboratorijska analiza je neophodna.
Kod laboratorijskih istraživanja postoje jednostavne analize direktnog određivanja u krvi. Manjak vitamina B12 lako se određuje u krvi. Njegova referentna vrednost iznosi 145 – 637 pmol/L, i nivo ispod 145 pmol/L govori o potrebu suplementacije/lečenja. Kod nekih nutrijenata može biti komplikovanije. Raspon referentnih vrednosti vitamina B12 je širok, i ukoliko je osoba blizu donje granice, nismo sigurni koliko je taj nivo dovoljan za tu osobu. Zbog toga postoje i drugi biohemijski markeri, a jedan od njih je funkcionalni marker – određivanje metil-malonske kiseline (MMA). MMA raste u ljudima čiji nivo B12 vitamina nije optimalan, i osetljivija je i specifičnija metoda od određivanja nivoa vitamina B12 u krvi. Određivanje nekih nutrijenata je gotovo besmisleno. Većina magnezijuma u telu nalazi se u ćelijama (intracelularno) i klasično merenje magnezijuma u serumu ili plazmi krvi slabo odražava stanje magnezijuma u telu. Potrebne su druge tehnike koje nisu rutinske, skupe su i kompleksne [27]. Nije magnezijum usamljen u tom problemu. Određivanje cinka u serumu nije optimalan klinički marker njegovog realnog stanja u telu [28].
Klinička hemija, odnosno medicinska biohemija, nauka je koja je razvila niz specifičnih tehnika, kako bi poboljšala kvalitet procene nutrijenata. Na primer, određivanje omega-3 kiselina u plazmi/serumu nema smisla, jer na rezultat utiče hrana, i vrednosti lako osciliraju od dana do dana. Zbog toga se omega-3 kiseline određuju u crvenim krvnim zrncima. Taj koncept je pozajmljen iz dugoročne kontrole šećera glukoze kod dijabetičara. Naime, eritrociti žive oko 120 dana i odlično služe kao marker prosečnih biohemijskih promena u tom vremenu. Merenje eritrocita daje dobru procenu unosa omega-3 kiselina tokom 120 dana, i omogućuje odluku o suplementaciji ili promeni ishrane, osim što ima manu da se to merenje mora platiti [29].
U biohemijska pretraživanja spada i DNK analiza genotipova, poput već spomenute C677T MTHFR enzima. DNK analiza je postala jeftina i popularna, no nosi i svoje zamke interpretacije. U SAD-u i zapadnoj Europi postoji tendencija da se suplementacija određuje na osnovi DNK analiza, i očekuje se da ljudi uzimaju pet i više suplemenata tokom celog života, samo na osnovi statističkog rizika. To je pogrešno. Već i ishranom možemo korigirati neke nepovoljne genetske faktore, poput C677T MTHFR [30].
Za svaki od pojedinih nutrijenata biće navedene optimalne metode određivanja/procene njegovog nedostatka.
Mikronutrijenti mogu biti esencijalni, jer ih sami ne možemo stvarati, poput vitamina i minerala. Glavna namena većine suplemenata je nadoknada manjka. Neke mikronutrijente možemo stvoriti sami, poput alfa-lipolinske kiseline, ali ih koristimo kao intervenciju u specifičnim tegobama.
Mikronutrijenti mogu biti esencijalni, njih naše telo ne može stvoriti, već zavisimo od njihovog unosa. Svi vitamini i minerali su esencijalni. No, ponekad neke mikronutrijente možemo stvoriti sami, ali u nedovoljnoj količini, pa ih trebamo unositi hranom ili suplementima. Holin je takav primer [31]. EPA i DHA, dve omega-3 kiseline, nisu esencijalne, već ih sami stvaramo iz alfa-linoleinske kiseline, koja je esencijalna omega-3 kiselina. No, kao i u slučaju holina, stvaranje EPA i DHA iz alfa-linoleinske kiseline nije optimalno u delu populacije, i korisno ih je unositi hranom [32]. Mogli bismo ih nazvati uslovno esencijalni mikronutrijenti. Vitamin D je uslovno esencijalan, kada ga sami ne stvaramo dovoljno u koži.
Neki mikronutrijenti nisu esencijalni, ili su nam strani, i ne nastaju u organizmu. Koenzim 10 i alfa-lipolinska kiselina nisu esencijalne supstance, jer ih sami stvaramo u telu. Usprkos tome, koristimo ih u mikronutriciji/lekovima. N-acetil-cistein sami ne stvaramo, već ga u telu koristimo za sintezu antioksidansa glutationa.
Primena mikronutrijenta može biti nadoknada njegovog manjka. To je i najčešći razlog suplementacije. Osim u nekim slučajevima, koriste se relativno niže doze usklađene s dnevnim potrebama. Na primer, potrebno nam je nešto više od deset miligrama cinka dnevno, pa i uobičajene doze u suplementima budu 10-20 miligrama. U pojedinim situacijama koristimo doze daleko iznad preporučenih dnevnih doza. Odrasloj osobi treba 2,4 mikrograma vitamina B12 dnevno. Vitamin B12 ima složen, aktivni put apsorpcije. U slučaju da sumnjamo u efikasnost ili blokadu ovog aktivnog puta, visoke doze od 500 mikrograma omogućuju apsorpciju koja zaobilazi aktivni put, i time možemo nadoknaditi i ozbiljan manjak ovog vitamina [33].
Nisu uvek sve intervencije mikronutrijenata samo nadoknade manjka. Ponekad mikronutrijent može biti farmakološka intervencija nezavisna od njegovog nedostatka. Cink može smanjiti simptome i skratiti vreme trajanja prehlade, i to nije povezano s njegovim manjkom [34]. Alfa-lipolinska kiselina u suplementu/leku uopšte se ne ugrađuje u enzime u kojima je prisutna, kada sami stvaramo alfa-lipolinsku kiselinu. Ona je primer gde suplement/lek potpuno nadilazi svoju fiziološku funkciju i ostvaruje drugu ulogu, poput indukcije (podizanja) vlastitih antioksidanasa, kod bolesti kao što su dijabetes tip I ili II, i time olakšava probleme dijabetičke neuropatije [35]. Primena suplemenata sa 250-500mg EPA i DHA omega-3 kiselina služi nadoknadi, ako u ishrani imamo njihov nedostatak. Ali, za farmakološku intervenciju smanjenja rizika od infarkta miokarda (srca), kod ljudi koji su već na terapiji lekovima protiv povišenog holesterola, koristi se visoka doza od 4 grama EPA kiseline (EPA etilni ester) dnevno [36]. U mikronutriciji moramo jasno razlikovati nadoknadu manjka od farmakološke intervencije.
Katkad postoji strah da se vitamini i minerali takmiče jedni s drugima u apsorpciji, te kako primena preparata sa više mikronutrijenata nema smisla. Takav strah nije opravdan ni sa evolucijskog aspekta, jer ljudi oduvek iz hrane dobijaju celi koktel različitih nutrijenata. Cink, vitamin C, vitamin B2, vitamin B12, magnezijum i niz drugih nutrijenata ima vlastite, specifične transportere koji ih apsorbuju. Postoje opisani problemi kompeticije nekih elemenata, poput cinka i bakra, ali tek kod vrlo velikih doza, koje i nisu više uobičajene u suplementima. Način apsorpcije i eventualne interakcije svakog od njih biće detaljno opisan kod svakog nutrijenta.
Postoje ljudi koji su skeptični u vezi s nadoknadom manjka ili intervencijom, i ta je skepsa motivisana haosom u oglašavanju i neutemeljenim tvrdnjama o njihovoj koristi. Ponekad se javljaju i strahovi donosi li suplementacija rizik po zdravlje.
„Jedite povrće i neće vam nedostajati vitamina.“ To nije istina, mogu vam nedostajati B12 i B2 vitamin. „Svako ulje sadrži razne omega kiseline“ ne odgovara naučnoj istini. Ovo su samo neki od citata koje su izrekli stručni ljudi u medijima. Postoji tendencija proglašavanja bilo kakvog proizvoda s mineralom i vitaminima besmislenim. Kupovina vitaminskih preparata često je haotična, i nije temeljena na potrebama. Pristup mora biti individualan, a ne kolektivan. No, to ne znači da je svaka suplementacija besmislena. Pojedini vitamini i minerali prolaze kroz fazu panacee, „sveleka“, gde bi njihova suplementacija trebala biti način lečenja nemalog broja bolesti. To nije realno i održivo i mnoge reakcije protiv suplementacije nastaju kao odgovor na oglašavanje, neutemeljene priče o vitaminina i mineralima i novim panaceama. Sa te strane reakciju treba razumeti.
Drugi je problem što u studijama biomedicinskih struka često slušamo samo o primerima teških nedostataka u prošlosti evropskih zemalja, ili siromašnih područja današnjeg sveta. Teški manjak vitamina A uzrokuje kseroftalmiju, bolest koja može voditi u slepoću. Teški manjak vitamina C izaziva skorbut, koji je odneo puno života, baš kao i pelagra, bolest izazvana nedostatkom vitamina B3 i triptofana. Ekstremni manjak joda vodi u gušavost i endemski kretenizam alpskih područja Evrope. Svaki drugi manjak koji ne izaziva takve bolesti, kao da nije realan. Stvarnost je ipak drugačija i danas moramo paziti i na suboptimalan, manje izraženi manjak. Proučimo dva primera.
Pacijentkinji je zbog dermatološkog problema sugerisano da koristi kreme za sunčanje visokog faktora i strogo izbegava sunce. Pacijentica se saveta držala niz godina, no nije joj bio sugerisan vitamin D, osim da pije mleko. Čak i mleko sa dodatim vitaminom D nije dovoljno za nadoknadu. Nakon pet godina, u predmenopauzalnom dobu, pacijentkinji je prvi put krajem leta izmeren nivo vitamina D, koji je bio vrlo nizak. Razvila je tešku osteoporozu. Njen organizam je funkcionisao kroz to vreme bez težih bolesti. Problem se mogao prevenirati i, srećom, danas se to više ne bi dogodilo.
Pacijenta je specijalista neurologije uputio na određivanje nivoa vitamina B12 u krvi, zbog sumnje na njegov nedostatak. Pacijent je čuo drugo mišljenje medicinskog stručnjaka kako određivanje nema smisla „jer bi se to vidjelo iz opšte krvne slike“. Medicinski stručnjak mislio je na klasičan, fakultetski primer bolest manjka vitamina B12, a to je makrocitna megaloblastna (megaloblastična) anemija. U tom tipu anemije manjak B12 vitamina vidi se u krvnoj slici kao povećani volumen crvenih krvnih zrnaca. Međutim, težak manjak vitamina B12 može izazvati tegobe nervnog sistema, bez hematoloških (krvnih) manifestacija koje se vide u uobičajenom krvnom nalazu [37].
Drugi izvor skepse je strah od hipervitaminoze. Dugo godina je u zemljama zapadnog Balkana vitamin D bio dostupan samo u dozama od 400 IU. Američki Food and nutrition board preporučuje 600 IU dnevno za odraslu osobu do 70 godina starosti, a 800 IU za starije. Iz nepoznatih razloga postojalo je upozorenje kako je prelazak unosa od 400 IU dnevno opasan po zdravlje. Još uvek se održava legenda kako su svi vitamini rastvorljivi u vodi bezopasni, i smeju se koristiti u većoj dozi bez straha, dok su vitamini rastvorljivi u ulju opasni, jer se akumuliraju. Na žalost (ili sreću), takvo razmišljanje nije tačno.
Vitamin K je skup više molekula i pripada vitaminima rastvorljivim u ulju. Njegov potencijal akumulacije je znatno manji od one vitamina rastvorljivih u vodi, i uklanjamo ga u roku od nekoliko dana [38]. Stoga, nije istina da se svi vitamini rastvorljiivi u ulju nakupljaju u organizmu. Za neke druge, poput vitamina A i E, to je tačno, ali, čini li ih i to opasnim? Odrasla osoba dnevno treba oko 15 mg prirodnog alfa-tokoferola, oblika vitamina E. Gornja sigurna granica je vrlo visoka – čovek bez straha sme koristiti 1 gram alfa tokoferola, premda nam doista nije toliko potrebno [39]. Odnos najviše i potrebne dnevne doze iznosi 66 puta. Vitamina D nam je potrebno 600 IU dnevno, a sigurna dnevna doza koja se može uzimati svakodnevno do kraja života, osim kod retkih bolesti, iznosi 4000 IU [25]. Razmera iznosi 6,6 puta. Folna kiselina je vitamin rastvorljiv u vodi. Odrasla osoba dnevno treba 400 mikrograma iz hrane (200 mikrograma iz suplemenata). U trudnoći, dojenju i nekim stanjima potrebno nam je više. No, premda se radi o vitaminu rastvorljivom u vodi, njegova gornja sigurna granica dugotrajnog korišćenja u suplementima iznosi 1000 mikrograma [31]. To je razmera od samo pet puta za suplemente. Svaki vitamin je priča za sebe i kategorisanje sigurnosti kroz rastvorljivost u uljima i vodi nije smisleno.
Doziranje kod dece katkad izaziva strah i nesigurnost. Postoje jasne smernice za doziranje kod dece koje navodimo kod svakog pojedinačnog mikronutrijenta. U tim doziranjima bude iznenađenja, i ne koriguje se doza svih vitamina prema težini, kao kod antibiotika i lekova protiv povišene telesne temperature. Dete od jedne godine starosti ima jednaku dnevnu potrebu za vitaminom D, kao i odrasla osoba. Razlog je jasan – pojačana aktivnost koštanog sistema i drugi fiziološki procesi u kojima učestvuje.
Stav protiv suplemenata dolazi i zbog načina registracije proizvoda. Proizvodnja i kontrola kvaliteta dodataka ishrani zaostaju za standardima u proizvodnji lekova. Postoji samo dobra volja proizvođača do koje mere će koristiti postupke u proizvodnji suplemenata, a koji odgovaraju standardima ozbiljne farmaceutske industrije. Takvi proizvođači postoje. Postoje vitaminski i mineralni preparati registriovani kao lekovi, no većina proizvođača suplemenata poseže za jednostavnijom i bržom registracijom od leka. Glavni problem je pitanje indikacije. Mikronutrijenti uglavnom nemaju jednu indikaciju (bolest) kao što imaju lekovi protiv visokog krvnog pritiska, ili lekovi koji smanjuju holesterol. Jedina indikacija bi im bio manjak nutrijenta, a kod nemalog broja nutrijenata tu dolazimo do problema dijagnostike (vidi – kako utvrditi nedostatak). U realnom životu, registracija suplementa ne bi bio problem, da se svi pridržavaju standarda kvaliteta i dobre proizvođačke prakse.
Paradoksalno, u mikronutriciji je lakše komunicirati sa ljudima koji su skeptični, jer su to i ljudi koji imaju racionalni pristup medicini. Opšti pristup mikronutriciji je jednostavan: treba suplementisati samo ono što nedostaje u ishrani, ili kada zbog drugih razloga imamo manjak nutrijenata. Ljude treba podsticati na pozitivne promene u ishrani, pre svega obogaćivanjem njene raznolikosti.
Mikronutricija može biti loša ako daje ljudima alibi za nastavak loših životnih navika. Pušači trebaju više vitamina C od nepušača, ali korišćenje vitamina C da bismo mogli nastaviti pušiti sa manje griže savesti, nije dobra životna opcija. Konzumiranje jednolične i industrijski obrađene hrane sa malo povrća ne može se nadoknaditi vitaminskim preparatima, jer oni donose samo deo nutrijenata iz povrća. Mikronutricija ne sme i ne može biti alibi za odsustvo redovne fizičke aktivnosti prilagođene godinama, baš kao i forsiranje sebe. Ne zloupotrebljavajte suplemente da biste prelazili preko svojih granica i iscrpljivali se.
Na žalost, brojni suplementi prošli su put panacee i tvrdnji kako leče ili sprečavaju niz bolesti. Takav senzacionalistički pristup nije poželjan. Društvene mreže i brojne grupe unose veliku konfuziju i spektakularne tvrdnje bez temelja u stvarnosti.
Još od doba ortomolekularne medicine postojala je ideja o „čarobnim“ suplementima, koji će biti spektakularni u lečenju i prevenciji bolesti. Što je veća doza iznad fizioloških potreba, mislilo se, to je i učinak trebao biti veći. U XXI veku konačno moramo napustiti takav način razmišljanja. On pripada istoriji i idejnom konceptu XX veka.
Jedan od problema mikronutricije je ideja panacee. Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka to je bio vitamin C, koji je antioksidativnim delovanjem trebao sprečavati nastanak malignih tumora, kardiovaskularnih i neurodegenerativnih bolesti, poput Alzheimerove. Klinička realnost nas je razuverila, ali došli su novi proizvodi i trendovi. Omega-3 kiseline, pojedini vitamini kompleksa B, vitamin D, jod. Svi su se oni izmenili na tronu panacee. Panacea ne postoji, nikada niti nije postojala, ali je toliko zavodljiva ideja. Zvuči li vam panacea naivno? Godine 1984. francuski farmaceut Pierre Simon napravio je mali sociološki eksperiment. U vrlo ozbiljnom francuskom časopisu za medicinske stručnjake, Prescrire, napisao je 1. aprila članak o novom leku Panaceum. On je navodno došao sa Tibeta i ispitan je kod životinja i ljudi. U dozi od samo 5 miligrama omogućavao je izlečenje gotovo svih bolesti današnjice, uključivši i one koje medicina do sada nije mogla lečiti. Urednici Prescrire želeli su time napraviti prvoaprilsku šalu, u inače ozbiljnoj publikaciji, ali i podstaknuti kritičko mišljenje. Koje su bile posledice? Puno lekara počelo je propisivati nepostojeći lek Panaceum, pa je morala intervenisati i komora francuskih farmaceuta [40]. Ako ste medicinski radnik/radnica, ne budite grubi prema očitoj ljudskoj tendenciji traženja panacee. Potreban nam je dugotrajan razvoj kritičkog razmišljanja.
Razlog nastanka panacee je večna ljudska potreba za pojednostavljenjem. Čemu učiti te ogromne medicinske nauke kada sa minimalnim znanjem možemo ponuditi jednostavno rešenje bez velikog truda? Želja za ponižavanjem ljudi sa znanjem stara je koliko i ljudsko društvo, i samo je trebamo biti svesni. Moderno doba društvenih mreža donelo je priliku ljudima sa mesijanskim sindromima i narcisoidnošću, pa su im suplementi i teme ljudskog zdravlja pružili priliku da nađu svoju pozornicu [41]. Svi smo svesni tematskih grupa na društvenim mrežama gde se nude panacee. Mnogi misle kako je novac glavni motiv, no češći motiv vođa takvih grupa je uticaj i moć nad drugim ljudima.
Često uz panaceu (svelek) mora ići i sve – uzrok, nešto što uzrokuje brojne bolesti. Gljivice roda Candida, Epstein-Barrov virus i propusna moć creva već su klasični sveuzroci popularni na društvenim mrežama širom sveta. Sveuzrok daje dodatnu „naučnu“ težinu primeni panacee. Svaka godina donosi svoju modu, pa će to ponekad biti teški metali u telu, a katkad oksalati u hrani, kao sveuzrok ljudskih tegoba. Kao način dijagnostike često se pružaju vrlo nespecifični simptomi: umor, nesanica, anksioznost, teškoće u varenju, slabost, nervoza. Sve su to simptomi koji mogu biti znak drugih bolesti, ali se mnogi baš u njima prepoznaju, jer su česti. Sveuzroci i panacee se idejno potroše u roku od nekoliko godina, nakon ko zna već kojeg po redu razočaranja, ali to ne sputava ljude da neprestano tragaju za novima. Katkad sveuzroci budu u naučnom stilu. Enzim MTHFR učestvuje u metabolizmu folne kiseline. Postoje genetske razlike u aktivnosti ovog enzima u ljudskoj populaciji i jedan oblik, C677T, donosi potencijalno veći rizik od manjka folne kiseline. Ova jednostavna priča dobila je pre nekoliko godina veliku popularnost sveuzroka i Facebook grupa s više desetaka hiljada članova, gde se dele „MTHFR kuvari i protokoli“ i optužuje ovaj genetski oblik za simptome i tegobe koji nisu sa njim povezani.
Moderno doba donosi i nove trendove. Nekada su u fokusu bile velike doze, danas su u fokusu biohemijski parametri. Kada u nekoj od bezbrojnih Facebook grupa određeni protokol lečenja ne deluje i ljudi se na to požale, postavljaju se nove „referentne vrednosti“. Normalni nivoi markera nedostatka gvožđa kod žena, proteina feritina, iznosi 13 – 150 μg/L. No, česta su objašnjenja kako „im ne može biti bolje ako im feritin nije veći od 75 μg/L“. Svi smo mi različiti i neke žene takav nivo ne mogu dostići lekovima i suplementima, i to je normalno da ne mogu. Prosečne normalne vrednosti u populaciji imaju statistička razdvajanja, tako da neki ljudi potpuno normalno žive sa 35 μg/L, a neki sa 150 μg/L. Postavljanje takvih novih vrednosti izuzetno je često i budite sa tim oprezni, jer to ne odražava medicinsku stvarnost.
Neprestano traženje čarobnog suplementa danas ocrtava naturopatske škole engleskog govornog područja, koje imaju veliku glad za novim molekulama. Vitamin D, vitamin C i zeolit postali su zastareli i nasledili su ih pirolohinolin hinon (PQQ) i nikotinamid mononukleotid (NMN). Takvi suplementi mogu imati naučne studije iza sebe, ali jedan ili dva suplementa ne garantuju dug život bez bolesti, i nisu panacee.
Zdravlje je daleko sveobuhvatnije područje sa više dimenzija.
Najteži dio posla bio je pomiriti dva svijeta, stručni i laički. Htio sam napraviti informativni sadržaj za medicinsku struku, od liječnika i farmaceuta do nutricionista, u kojem bi mogli zaroniti do one dubine do koje sami žele.
Koliko je važno da se tokom trudnoće obrati pažnja na nivo gvožđa u krvi, govori…
Zapušen nos. Curenje nosa. Suzenje, svrab i crvenilo očiju. Otok kapaka. Grebanje u grlu i…
Mnogi proleće smatraju jednim od najlepših godišnjih doba – priroda se budi, sve cveta, međutim,…
Savremeni način života postavio je pred nas brojne izazove, a jedan od njih svakako jeste…
Ima li nešto lepše od proleća? Budi se priroda, cveta drveće, trava se zazeleni. Međutim,…
Period trudnoće i dojenja predstavlja jedan od najvažnijih perioda u životu svake žene, ali i…
This website uses cookies.
