Naziv: ubikvinon, ubikvinol, CoQH₂-10 ili UQH₂-10; engleski coenzyme Q10, ubiquinone, ubiquinol; francuski: la coenzyme Q10, ubiquinone, ubiquinole; nemački: Coenzym Q10

Poreklo naziva: latinski ubique (svuda) i engleski quinone (kinon) – svuda prisutan kinon. Naučnici su ga pronašli u svim živim bićima.

Koenzim Q10

KRATAK SADRŽAJ:

Istorijat otkrića koenzima Q10

Šta je koenzim Q10 i čemu služi?

Apsorpcija, distribucija, metabolizam i izlučivanje

Formulacije koenzima Q10 i njemu srodni molekuli

Interakcija sa lekovima i suplementima

Literatura

Koenzim Q10 nije vitamin, jer ga sami stvaramo u telu i hrana nije njegov izvor. Svim živim organizmima na Zemlji potreban je za stvaranje energije. Osim što pomaže u stvaranju energije, on je antioksidans i učestvuje u čovekovom metabolizmu. Najpotrebniji je organima koji stvaraju puno energije, a to su srce, mišići i mozak. Lekovi poput statina mogu smanjiti njegovo stvaranje u organizmu, a nivo mu opada i starenjem. Koenzim Q10 je lek za retke nasledne bolesti kada telo ne stvara koenzim Q10. Može pomoći oslabljenom srcu, poboljšati kvalitet života starijih osoba, pomoći kod migrene, doprineti većoj pokretljivosti spermatozoida kod neplodnosti muškaraca i smanjiti tegobe sa mišićima tokom lečenja statinima. Vrlo je siguran za primenu. Koristite u dozama od 30 mg naviše, a tipično vam je potrebno više od 100 mg dnevno, ili poslušajte savet lekara ili farmaceuta. Postoje brojni tipovi preparata na tržištu, a najbolje se apsorbuju preparati sa sitnijim česticama ili uljani preparati.

Istorijat otkrića koenzima Q10

Otkriće koenzima Q10 započinje otkrićem mitohondrija, energetskih centrala našeg tela. Izolovan je pedesetih godina XX veka iz goveđeg srca, kao i karfiola. Njegovo otkriće omogućilo je razumevanje procesa stvaranja energije u telu. Britanski istraživač Peter Dennis Mitchell 1978. godine dobio je Nobelovu nagradu za otkriće procesa u kojima učestvuje koenzim Q10. Japanski lekari i istraživači prvi su ga započeli primenjivati u medicini.

Još davne 1857. godine švajcarski fiziolog Albert von Kölliker započeo je istraživanje za koenzimom 10 i ne znajući da će naći njegovo gnezdo. Posmatrajući ćelije našao je neobičnu ćelijsku strukturu, ne znajući tada čemu ona služi. Tridesetak godina kasnije, 1890., nemački patolog Richard Altmann detaljnije je opisao tu misterioznu ćelijsku strukturu, dajući joj naziv „bioblast“. Altmann kao da je gledao u daleku budućnost XX veka. Opisao je bioblast kao „elementarni organizam“ koji živi u našim ćelijama i ima neku presudnu fiziološku funkciju [1]. Godine 1898. Carl Benda spojio je dve reči, μίτος, mitos, “nit” i χονδρίον, chondrion, “granula” u „mitohondriji“, zbog izgleda mitohondrija u spermatozoidima, koje je mikroskopski proučavao. Tek puno godina kasnije američka mikrobiološkinja Lynn Margulis iznela je ideju da je mitohondrija zaista nastala kao evolucijska simbioza bakterije i eukariotske ćelije, pa je preuzeo na sebe najveći zadatak – postao je energetska centrala [2]. Leonor Michaelis prvi je 1900. godine objavio reakciju koja će biti važna za kasnije otkriće koenzima 10. Obojio je mitohondrije specifičnom bojom Janus Green B, a ta boja zavisi od oksidacije. Očito, mitohondrije su imale snažan oksidativni metabolizam, ali je to otkriće bilo neobično dugo zanemarivano. Njegov mehanizam objasnili su Lazarow i Cooperstein tek 1953. godine. Trebalo je naći način da se iz ćelija izoluju mitohondrije. Godine 1934. Bensley i Hoerr opisali su postupak izolacije mitohondrija centrifugiranjem.

Priča o koenzimu Q10 počinje zahvaljujući centrifugi. Do pedesetih godina XX veka bili su poznati procesi ciklusa limunske kiseline, centralnog točka razgradnje organskih jedinjenja radi dobijanja energije, kao i oksidativne fosforilacije, procesa dobijanja energijom bogatih jedinjenja fosforom pomoću oksidativnih procesa. Biohemičar David Ezra Green predložio je ideju da se oba procesa događaju u nekom organizovanom kompleksu koji je proizvoljno nazvao „cikloforaza“ [3]. Nije ni slutio da se radi o mitohondriji, a njegova ideja cikloforaze naišla je na jako puno skepse. Pedesetih godina XX veka Green je shvatio da mora povećati dostupan biološki materijal, pa je organizovao veliki logistički lanac. Dobijao je dvanaest goveđih srca dnevno koje je homogenizovao i centrifugisao u ogromnoj centrifugi kapaciteta 12 litara. Tako su dobijali čak 100 grama mitohondrija dnevno. Do 1962. godine bili su izolovani gotovo svi enzimi koji učestvuju u transportu elektrona, presudnom za dobijanje energije u mitohondrijama. Igrom slučaja, Greenova grupa proučavala je kako nepolarni rastvori poput izo-oktana deluju na enzime. Korišćenje takvih rastvora bilo je presudno za izolaciju koenzima 10, jer se on ne rastvara u vodi, već u vrlo nepolarnim rastvorima. Godine 1957. uočeno je da α-tokoferol može učestvovati u procesima oksidoredukcije u mitohondrijama, i to je usmerilo Fredericka L. Cranea da pokuša saznati učestvuju li neki drugi vitamini u tom procesu. Crane je bio stručnjak za fiziologiju biljaka i izolujući mitohondrije karfiola uočio je da su oni žute boje. Posumnjao je da se radi o karotenoidima i da se karotenoidi nalaze i u goveđim mitohondrijama. Ali, taj karotenoid imao je drukčija fizikalno-hemijska svojstva od drugih. Ekstrahovao je mitohondrije mešavinom petroleum etra i vode i dobio žuto gusto ulje. Dodatkom etanola nakon dva dana nastali su veliki žuti kristali. Crane je jedinjenje nazvao „veza 400“, zbog apsorpcije svetla talasne dužine 400 nm. Apsorbovao je 275 nm [4].

Craneova ekspertiza u hemiji pomogla mu je u pretpostavci da se radi o grupi jedinjenja koje zovemo kinoni. Blagim zagrejavanjem sa vitaminom C menjala se apsorpcija. Danas znamo da vitamin C redukuje koenzim 10. Redukovano jedinjenje apsorbovalo je zračenje ultraljubičastog spektra na 290 nm, što je upućivalo na to da se radi o benzokinonu. Jedinjenje je nazvano Q275, zbog apsorpcije oksidovanog oblika koenzima 10. Nakon publikacije 1957. godine, Karl Folkers iz Merck, Sharpe and Dohm istraživačkog instituta uspostavio je saradnju sa Greenom i Craneom, i Crane je predložio naziv „koenzim Q“, jer su se dvoumili je li koenzim 10 vitamin ili nije.

S druge strane Atlantika, 1950. godine u Liverpoolu, G. N. Festenstein izolovao je iz konjskih creva jedinjenje sličnih fizikalno-hemijskih karakteristika. Tri godine kasnije J. S. Lowe i F. W. Heaton približili su se tačnoj definiciji jedinjenja, izolovavši dva jedinjenja koja su nazvali SA i SC. Devetog jula 1957. godine dr. Lester iz grupe dr. Cranea poslao je pismo istraživačima u Liverpoolu. U pismu je opisao vrlo slične karakteristike njihovog Q275 jedinjenja i SA jedinjenja iz Liverpoola [5]. To jedinjenje, kinon, bilo je prisutno u gotovo svim živim bićima, i dobilo je naziv ubikvinon, sveprisutan kinon. Britanski biohemičar Peter Dennis Mitchell povezao je ubikvinon, koenzim Q10, mitohondrije i energiju koju pretvaramo u spoj ATP, adenozin-tri-fosfat, koji omogućuje bezbrojne biohemijske reakcije u telu [6]. Sposobnost koenzima 10 da se oksiduje i redukuje značila je mogućnost prenošenja elektrona. Energija koja se dobiva prenosom elektrona omogućava stvaranje snažnog napona nabojima protona u mitohondrijama, baš kao što reverzibilne hidrocentrale pumpaju vodu na viši nivo. Tok vode kada se spušta dole pokreće turbine i stvara energiju, a u mitohondrijama tok protona pokreće „turbinu“ enzima koji stvara ATP, u procesu koji se pomalo suvo i nejasno uči na fakultetima kao „oksidativna fosforilacija“. Koenzim 10 jedan je od ključnih faktora u tom procesu. Za otkriće mehanizma stvaranja energije u mitohondrijima biohemičar Peter Dennis Mitchell dobio je Nobelovu nagradu 1978. godine.

Nakon otkrića strukture, japanski istraživači postali su veliki entuzijasti kliničke primene koenzima 10. Otkrili su da ga srčani mišić sadrži u velikim količinama i japanski lekar Yūichi Yamamura, inače imunolog, prvi je predložio i ispitao koenzim 10 u lečenju hroničnog srčanog zastoja još davne 1967. godine. Treba shvatiti kontekst toga vremena. U to doba glikozidi digitalisa bili su gotovo jedini lek za lečenje te bolesti, a oni sami imali su i crnu stranu, poput male razlike između delotvorne i toksične doze. Folkers i Yamamura aktivno su podržavali ispitivanja koenzima 10 i organizovali tematske naučne skupove. Bio je to spoj teorijske biologije i kliničke prakse. Nakon toliko godina, gde smo sada?

Šta je koenzim Q10 i čemu služi?

Koenzim Q10 nije vitamin, već ga sami stvaramo. U procesu stvaranja koenzima Q10 potrebni su nam vitamin B5 (pantotenska kiselina), vitamini B6 i B12, kao i folna kiselina (vitamin B9). On je supstanca koja se slabo rastvara u vodi, a dobro u uljima. Služi nam u procesu stvaranja energije. On je antioksidans i učestvuje u čovekovom metabolizmu. Najpotrebniji je organima koji stvaraju puno energije, a to su srce, mišići i mozak. Postoje dva oblika, koji se nazivaju ubikvinol i ubikvinon, a oba nalazimo i u ljudskom telu i u preparatima. Korištenje koenzima Q10 ne smanjuje stvaranje vlastitog u telu.

Struktura koenzima Q 10

Strukturu, pa čak i funkciju koenzima Q10, možemo uporediti sa vitaminom E, tokoferolima i tokotrienolima. Sastoji se od „glave“ i „repića“. „Glava“ (head) – tako se naziva čak i u stručnoj literaturi, i u oksidovanom stanju hemijski je jednostavan 1,4-benzokinon. Budući da je glavna funkcionalna grupa kinon, naziv ubikvinon je logična izvedenica. Glava vitamina E zadužena je za najbitniju funkciju – reakcije oksidacije i redukcije, a benzokinonska glava koenzima Q10 ima istu funkciju. Drugi deo molekula je „repić“ (tail), koji je lipofilan, odnosno voli ulje i lako se rastvara u njemu. Repić je poli-izoprenoid, a iza kompleksnog naziva skriva se molekul koji kod ljudi služi za sintezu holesterola. Izopren je podjedinica koja se sastoji od pet ugljenikovih atoma. Kod ljudi, repić se sastoji od 10 podjedinica, zbog čega se naziva koenzim 10. Dužina repića zavisi od vrste. Kod miševa poli-izoprenoidni repić ima 9 podjedinica, pa bi miševi svoj koenzim zvali – koenzim Q9. Repić ubikvinona kvasca ima samo šest podjedinica, pa bi to bio koenzim Q6 [7]. Funkcija repića koji voli ulja je da bude „sidro“ koje drži ubikvinon u membrani mitohondrija. Zašto? Njegova glavna biološka funkcija prenosa elektrona strogo je vezana za membranu u mitohondriji koja je vrlo „masnih“ karakteristika. I njegove druge biološke funkcije vezane su za uljne (lipidne) strukture, poput lipoproteina, koje prenose masne čestice poput holesterola.

Ovime smo rešili ponekad prisutne konfuzije zbog naziva.

Oksidovani koenzim Q je ubikvinon. Budući da broj uz slovo Q predstavlja dužinu repića poli-izoprena, kod ljudi se naziva koenzim Q10. Koriste se skraćenice, češće CoQ, a rjeđe UQ (ubiquinone), odnosno CoQ10 ili UQ10.

Ali, koenzim Q nije samo ubikvinon. Funkcije glave, kinona, su oksidoredukcijske. Oksidovani oblik ubikvinon redukuje se u dva koraka. U prvom nastaje ubisemikinon (CoQH ili UQH), a u drugom ubikvinol (CoQH₂ ili UQH₂), zbog potpune redukcije kinona u hidroksi grupu, menjajući nastavak iz -on u -ol. Sva tri oblika postoje u telu i neprestano se menjaju. Ubikvinon i ubikvinol postoje i kao suplementi. Redukcija menja boju. Oksidovani oblik ubikvinon je narandžast, a potpuno redukovani ubikvinol je beo (bezbojan).

Strukture

Stvaranje (biosinteza) koenzima Q10

Koenzim Q10 nije vitamin poput vitamina E ili C. Njega sami stvaramo u telu i time ne prolazi pod definiciju vitamina kao esencijalnog faktora koji unosimo hranom. U stvari, sadržaj koenzima Q10 u hrani je minoran, i čak i kad jedemo hranu bogatu njime unosimo ga u količinama od tek nekoliko miligrama. Za tako nešto esencijalno kao što je stvaranje energije za životne procese, telo se nije moglo kockati sa rizikom nedostatka u hrani.

Krajnji sastojci (sirovine) lako su dostupni normalnom ishranom. Biosinteza koenzima Q10 sastoji se od četiri dela [7, 8]:

sinteza repića
sinteza benzokinonske glave
spajanje repića i glave
modifikacija benzokinonske glave.

Sinteza repića govori o evolucijskoj mudrosti štednje resursa. Repić deli isti sintetski put kao i holesterol. Na taj način štede se resursi, a osnovni materijal za njegovo stvaranje je acetil-koenzim-A, molekul koji je prisutan u telu u velikim količinama, i nastaje razgradnjom celog niza hranljivih supstanci, poput masti i šećera. Za stvaranje acetil-koenzima-A potrebna je pantotenska kiselina, vitamin B5. Koristeći acetil-koenzim A u nekoliko koraka nastaje izopentenil-pirofosfat, molekul sa pet ugljenikovih atoma, koja je osnovna podjedinica za repić. Taj ciklus sinteze naziva se i mevalonatni put biosinteze. Podsetimo se kako se repić kod ljudi sastoji od deset izoprenskih podjedinica. Ali, tu staje jednostavnost te priče. Biosinteza holesterola odvija se u citosolu ćelije, a biosinteza repića koenzima Q10 odvija se u mitohondrijama. Nepoznat nam je način kojim gradivna jedinica izopentenil-pirofosfat ulazi u mitohondriju. Produživanje pet-po-pet jedinica zavisi od dva enzima, PDSS1 i PDSS2. PDSS je skraćenica engleskog naziva polyprenyl diphosphate synthase subunit, podjedinica poliprenil-difosfat sintaze. Od koliko će podjedinica sagraditi repić, zavisi baš od PDSS enzima, pa ljudski ugradi njih deset.

Sinteza benzokinonske glave započinje aminokiselinom tirozinom. Tirozin unosimo proteinskom hranom, a može nastati i od druge aminokiseline, fenil-alanina. Iz tirozina nastaje 4-hidroksibenzoat. Ta reakcija odvija se u nekoliko koraka, i u njemu učestvuje nekoliko enzima, među kojima je ALDH3A1. Podsetimo se da je tirozin jedna od najtraženijih aminokiselina, jer od nje stvaramo neurotransmitere dopamin, adrenalin i noradrenalin, hormone štitne žlezde i pigmente kože eumelanin i feomelanin.

Treći korak je spajanje repića i benzokinonske glave, za što je zadužen COQ2 enzim.

Četvrti korak je modifikacija benzokinonske glave. 4-hidroksibenzoat, koji se sada nalazi povezan sa repićem, mora proći nekoliko reakcija da bi nastao molekul koenzima Q10:

C5 hidroksilacija COQ6 enzimom
metilacija 5-hidroksi skupine COQ3 enzimom
dekarboksilacija i C1-hidroksilacija nepoznatim enzimima
C2 metilacija COQ5 enzimom
C6 hidroksilacija COQ7 enzimom
metilacija 6-hidroksi skupine COQ3 enzimom.

Ovako kompleksan sled reakcija prati logiku reaktivnosti koju poznajemo iz organske hemije. Metilacijski procesi zahtevaju metilnu grupu vezanu na S-adenozil-metionin (SAM-E), a za metabolizam SAM-E potreban je holin, folna kiselina, vitamin B12 i vitamin B6 u ishrani.

Sve reakcije biosinteze verovatno se odvijaju u velikom kompleksu, gde se enzimi nalaze zajedno i na taj način koordinišu poprilično komplikovan sintetski put [9].

Fiziološka funkcija koenzima Q10

Koenzim Q10 nije samo faktor koji omogućava proces oksidativne fosforilacije u procesu dobijanja energije u mitohondrijama. U biohemijskoj šali nazivamo ga velikim „usisavačem“ elektrona. Oksidacionim procesima u ćeliji nastaju redukovani molekuli koje predaju elektrone, odnosno redukuju oksidovani oblik koenzima Q10, ubikvinon [10, 11]. Ti enzimi ili enzimski sistemi su:

kompleks I NADH dehidrogenaza
kompleks II sukcinat dehidrogenaza
dihidroorotat dehidrogenaza
holin dehidrogenaza
prolin dehidrogenaza I i II
sulfid:kinon oksidoreduktaza
mitohondrijska glicerol-3-fosfat dehidrogenaza
elektron-prenosiva flavoprotein dehidrogenaza.

Jednostavna percepcija da koenzim Q10 pomaže dobijanju energije nije potpuna slika njegovog doprinosa metabolizmu.

Koenzim Q10 nalazi se u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Enzimski kompleksi mitohondrija su vrlo složeni i povezuju se u superkomplekse. Postoje verovatno dva mesta gde se nalazi koenzim Q10 [12]:

vezan za superkompleks I+III i naziva se (CoQ_NADH) i služi isključivo u prenosu elektrona s NADH, koji nastaje razgradnjom organskih molekula. Uz ostalo, ovi kompleksi su bitni za oksidativnu fosforilaciju, odnosno dobijanje energije.
vezan za za kompleks II i služi za primanje elektrona od drugih enzima koji koriste koenzim Q10 kao kofaktor. Naziva se CoQ

Koenzim Q10 učestvuje u metabolizmu sumporovodonika, H₂S. Sumporovodonik nastaje iz molekula cisteina u nekoliko metaboličkih procesa pomoću tri enzima, cistationin β-sintaze (CBS), cistationin γ-lijaze (CSE) i 3-merkaptopiruvat sulfurtransferaze. Sumporovodonik je gas neugodnog mirisa i otrovan u većim dozama, ali u manjoj količini ima ulogu u našoj fiziologiji i ima regulatorni učinak na kardiovaskularni i imunološki sistem [13]. Njegov višak mora se razgraditi, što omogućava sulfid: kinon oksidoreduktaza, enzim zavisan od koenzima Q10.

Dihidroorotat dehidrogenaza je enzim koji učestvuje u sintezi pirimidinskih baza, uridina i timidina. Bez njegove aktivnosti ne možemo stvarati DNK i RNK. Elektron-prenosiva flavoprotein dehidrogenaza (engleski: electron transfer flavoprotein-dehydrogenase, ETFDH) omogućava aktivnost čak devet drugih enzima koji učestvuju u razgradnji masnih kiselina i omogućavaju dobijanje energije iz tog procesa. Holin dehidrogenaza upravlja metabolizmom ovog važnog nutrijenta, koji je donor C1 jedinice i koji će kasnije koristiti enzimi koji sadrže folnu kiselinu i B12 vitamin. Prolin dehidrogenaze učestvuje u metabolizmu aminokiselina prolina i arginina. Mitohondrijska glicerol-3-fosfat dehidrogenaza učestvuje u metabolizmu šećera i drugih organskih molekula koje se razgrađuju na ovo jedinjenje.

Koenzim Q10 učestvuje u više reakcija od dobijanja energije, odnosno oksidativne fosforilacije, i svaki od tih procesa moglo bi se objašnjavati u daleko više detalja, no i ovaj nivo je dovoljan da ilustrira njegovu važnost u fiziologiji.

Apsorpcija, distribucija, metabolizam i izlučivanje

Hrana nije važniji izvor koenzima Q10, jer ga sami stvaramo. Iz suplemenata ili lekova apsorbuje se procesom kojim apsorbujemo masnoće iz hrane. Koristite li više stotina miligrama dnevno, podelite dozu na dva do tri dela. Koristite preparate uz obrok. Sme se popiti sa drugim lekovima ili suplementima.

Bioraspoloživost koenzima Q10 u bilo kojem obliku relativno je niska, za što je kriva evoluciona biologija. Svi organizmi na Zemlji stvaraju koenzim Q [14]. Stoga, nismo dizajnirani za njegovu delotvornu apsorpciju iz hrane, kao što je to u slučaju vitamina C ili E, za koje smo razvili specifične proteine koji ih prenose u krv. Unos hranom je nizak i prosečno iznosi 3-6 mg dnevno [15]. Najveći je sadržaj u svinjskom srcu (11,8-28,2 mg/100 g), kao i u goveđem i pilećem srcu. To nisu relevantne koncentracije i podsetimo se da koenzim Q10 nije esencijalni nutrijent, nije vitamin i njegov unos hranom gotovo ne utiče na njegov sadržaj u telu. Pročišćeni oblik u lekovima i suplementima nalazi se u većoj dozi, ali i on ima problem sa bioraspoloživošću.

Proces apsorpcije je složen [16, 17]. U kontekstu leka/suplementa već niz godina postoji tiha svađa, nepoznata široj javnosti, koji je oblik superioran, odnosno bolje bioraspoloživ – oksidovani ubikvinon ili redukovani ubikvinol. Iza tih svađa, ponekad i dizajna studija, stoji i uticaj suplementacijske industrije, gde svaka strana poteže i bira argumente koji odgovaraju njihovim proizvodima i retko ko prezentuje celokupnu sliku. Koenzim Q10 je vrlo lipofilan, vrlo se slabo rastvara u vodi i u želucu se ne zadržava dugo. Redukovani oblik, ubikvinol, može se oksidovati u ubikvinon u sistemu za varenje. U in vitro sistemu, tokom 60 minuta u uslovima koji simuliraju želudac na pH 2,2, 54 posto ubikvinola oksiduje se u ubikvinon. Na pH 8,2, koji nalazimo u crevu, tokom sat vremena oksiduje se 76 posto [18]. Podaci u studijama kod pasa potvrđuju da se veći deo ubikvinola oksiduje [19]. Ove argumente često poteže strana koja preferira ubikvinon kao suplement, ali konačni sud o tome mogu dati samo studije bioraspoloživosti kod ljudi (pročitajte dalje). Nije ni ubikvinon bez slabosti i spotičemo se već na problemu stabilnosti u formulaciji, odnosno proizvodu na tržištu. Na slovenskom tržištu, znatan postotak proizvoda sa ubikvinonom bio je delimično raspadnut već u proizvodu, pa su potrebni pažnja proizvođača i stabilne studije. Zanimljivo, redukovani ubikvinol bio je stabilniji u proizvodima od ubikvinona [20].

Nakon prolaska kroz želudac i kontakta sa sadržajem žuči u dvanaestopalačnom crevu, dolazi do procesa nastanka sitnih kapljica micela, baš kao i u varenju masti i ulja. Problem nastanka micela je rastvorljivost koenzima Q10. Nalazi li se u velikim kristalima, taj će proces biti otežan, pa obično kristalni oblici pokazuju manju bioraspoloživost i duži T-max, vreme potrebno da se dostigne maksimalna koncentracija u krvi, zbog spore disolucije. Micele su veličine 20 nm i prolaze pasivnom difuzijom, ali moguće je da se deo apsorbuje putem NPC1L1 (Niemann-Pick C1 Like 1) proteina, slično holesterolu, biljnim sterolima i delimično vitaminu E. Ovaj proces je osetljiv i lako se zasiti. Doza od 200 mg značajnije povećava nivo u krvi od doze od 100 mg, ali dve vremenski udaljene doze od 100 mg (ujutro i uveče) izazivaju veći porast koenzima Q10, nego 200 mg odjednom ujutro [21].

Nakon apsorpcije u enterocite koenzim Q10 ima sličan put kao vitamin E. Ugrađuje se u masne čestice hilomikrone, kojima apsorbujemo masti i ulja. Nezavisno od oblika u suplementu ili leku, 96 posto koenzima Q10 u krvi nalazi se u redukovanom obliku, ubikvinolu. Proces redukcije verovatno nastaje u enterocitima, za šta postoje potvrde iz in vitro modela [22]. Više enzimskih sistema održava koenzim Q10 u redukovanom obliku. U ćeliji, to su citohrom b5 reduktaza, NAD(P)H dehidrogenaza kinon 1, kao i kompleks enzima lipoamid dehidrogenaze, glutation reduktaze i selen zavisne tioredoksin reduktaze [23-25]. Redukovani oblik izvan ćelija verovatno održava membranski enzim FSP-1 [26]. Udeo redukovanog oblika varira u tkivima i najmanje ga je u plućima (26 %), mozgu (23 %) i srcu (61 %) [16]. Hilomikroni ulaze u jetru, a jetra koenzim Q10 potom ugrađuje u LDL i VLDL lipoproteine, i samo u manjoj meri u HDL čestice. U krvi, vrlo mala količina nalazi se u eritrocitima.

Proces apsorpcije i ulaska u krvotok je spor. C-max, vreme potrebno da se postigne najveća koncentracija u krvi, iznosi katkad više od šest sati, što zavisi od formulacije, a farmakokinetičke analize pokazuju i sekundarni porast nakon više sati, koji možda proizlazi iz kruženja iz jetre u creva i natrag, ili zbog metabolizma u jetri. Koenzima Q10 ima manje u LDL i VLDL česticama od α-tokoferola, ali verovatno može biti fiziološki antioksidans koji štiti LDL čestice od oksidacije. Ulazak u krv kojom merimo bioraspoloživost tek je prva prepreka. Koenzim Q10 mora ući na ciljno mesto, a to su tkiva. Male studije pokazuju da suplementacija povećava njegov sadržaj u srčanom mišiću, ali manje u telesnim mišićima lokomotornog sistema [27, 28]. Kod pacova oralni koenzim Q10 povećava njegov sadržaj najviše u mozgu i srcu [16]. Nije nam poznat transportni put u ćelije tkiva. Treća prepreka je ulazak u mitohondrije, ciljno mesto delovanja. Vrlo malo podataka doista imamo o ulasku u njih i razvijene su strategije poboljšanja ulaska u mitohondrije [29], ali još ne znamo kliničku prednost ovog pristupa u velikim studijama (pogledati dalje).

Postojao je strah smanjuje li suplementacijski koenzim Q10 biosintezu vlastitog. Budući da koenzim Q10 deli deo biosintetskog puta sa holesterolom, a holesterol iz hrane smanjuje biosintezu vlastitog, takvo je pitanje bilo potpuno legitimno. Kod pacova se to ne događa, a verovno ni kod ljudi [30].

Metabolizam kod ljudi je slabo poznat. U životinjskim modelima, višak koenzima 10 uklanja se fecesom preko žuči, a deo se metabolizuje u fosfat, i dolazi do skraćenja repića i izlučivanja putem bubrega u urin [16].

Kolike su referentne vrednosti u plazmi ili serumu i kojim se metodama određuje? Najtačnije i najpreciznije metode su HPLC određivanje u krvi, a određivanje mora biti natašte (prazan želudac) [31]. Referentne vrednosti prema najcitiranijoj referenci su [32]:

Q10 redukovani <18 godina: 0,320-1,376 µg/mL > ili =18 godina: 0,415-1,480 µg/mL

Ukupni Q10 <18 godina: 0,321,558 µg/mL > ili =18 godina: 0,432-1,523 µg/mL

% redukovani Q10 <18 godina: 93-100 % > ili =18 godina: 92-98 %

Koenzim Q10 ima relativno visoko širenje u populaciji. Muškarci i crna rasa imaju tipično više nivoe, slično kao kod nivoa kreatinina.

Određivanje Q10 ne pripada rutinskom setu dijagnostike, osim kod sumnje na genetske bolesti njegovog nedostatka, jer nije tipičan biomarker drugih bolesti, poput bolesti kardiovaskularnog sistema. Lekarima, nutricionistima i farmaceutima biohemijsko određivanje može biti korisno u proceni eventualnog nedostatka koji nije posledica genetskih bolesti, ili zbog praćenja terapije kako bi se postigao odgovarajući nivo u krvi.

U kontekstu referentnih vrednosti koenzim Q10 je u sličnoj poziciji poput biomarkera deficita vitamina D, 25-OH vitamina D. Referentna vrednost se od preporučene vrednosti znatno razlikuje. U slučaju vitamina donja granica od 75 nmol/l nije donja granica referentnih vrednosti, nego preporučena. Kod nekih studija kod pacijenata sa hroničnim zastojem srca postavljena je ciljna koncentracija koenzima Q10 od 2 μg/ml, što je viša od gornje referentne granice. U najdužoj Q-Symbio studiji, sa početnih 0.95 ± 0.08 μg/ml postignut je stabilan nivo od 3.55 ± 0.34 μg/ml [33]. Veći nivo potreban je zbog efikasnijeg ulaska u tkiva. Ti nivoi omogućavaju praćenje pacijenata i otvaraju eventualno mogućnost promene doze ili formulacije. Koliko je to bitno u kontekstu kliničke primene pročitajte u Klinička primena koenzima Q10.

Formulacije koenzima Q10 i njemu srodni molekuli

Koenzim Q10 se u preparatima proizvodi u mikroorganizmima poput običnog kvasca. On je identičan onome koji sami stvaramo u telu. Na tržištu postoje razni preparati, ubikvinol, ubikvinon, ponekad i sa pomoćnim supstancama koje omogućavaju bolju apsorpciju. Sitnije čestice u kapsulama i tabletama, kao i neka rešenja poput kapsula sa uljima ili emulgatorima, omogućavaju bolju apsorpciju.

Kako se proizvodi ubikvinol i ubikvinon? Postoji više metoda [34]. Sintetski put je složen i skup. Najveću prepreku sintezi predstavlja repić koenzima Q10. Kao sirovina koristio se prirodni solenasol, terpenski alkohol sastavljen od devet izoprenskih jedinica, koji nalazimo u duvanu, paradajzu i krompiru. Problem je bila cena postupka, ali kao i kod vitamina E, stereohemija, odnosno organizacija molekula u prostoru. Hemijska sinteza stvarala je nefiziološke molekule, a za razliku od vitamina E i α-TTP proteina (pogledati vitamin E), nemamo protein koji bi odabrao samo onaj što ga fiziološki koristimo. Mikroorganizmi su bili logično rešenje, jer mogu proizvesti koenzim Q10 identičan ljudskom. Sav život stvara koenzim Q, ali ne stvaraju svi mikroorganizmi Q10 (pogledati Šta je koenzim Q10 i čemu služi?). Postoje mikroorganizmi koji stvaraju Q10 oblik poput kvasca Schizosaccharomyces pombe, cijanobakterije Sporidiobolus johnsonii i bakterije iz zemljišta Agrobacterium tumefaciens. Njih treba podstaći na maksimalnu proizvodnju, stimulišući gene koji su zaduženi za biosintezu. Drugi je smer promena organizama koji ne stvaraju Q10 oblik, poput kvasca Saccharomyces cerevisiae. On inače stvara Q6 oblik, ali se može prilagoditi proizvodnji Q10. Većina koenzima Q10 na tržištu dolazi iz kvasaca, jer su sigurni i neškodljivi mikroorganizmi jednostavni za uzgajanje. Tako se proizvode i ubikvinon i ubikvinol.

Bioraspoloživost koenzima Q10 je niska. Nemamo selektivan transporter za njegovu apsorpciju kao u slučaju brojnih vitamina i minerala. Prepreke su kristalni oblik, slaba rastvorljivost u vodi i impresivne varijacije od čoveka do čoveka, što je karakteristika gotovo svih opisanih studija. Problem je i kreativni haos ispitivanih formulacija [35]. Navedimo neke:

Kristalni oblici ubikvinona i ubikvinola, odnosno u obliku „praška“ u kapsulama i tabletama, vrlo su česti na tržištu. Zbog slabe rastvorljivosti takvi oblici su manje bioraspoloživi, ali to ne znači da se ne mogu apsorbovati i povećati koenzim Q10 u krvi.
Uljani rastvori, uljani gelovi i uljane disperzije. Blagim zagrejavanjem koenzima Q10 u ulju lako dolazi do otapanja, ali problem je rekristalizacija. Nastanu li veliki kristali, takav proizvod može biti lošije bioraspoloživ. Više kompanija patentiralo je procese nastanka manjih čestica.
Emulzije i samoemulgirajući sistemi omogućavaju nastanak sitnih kapljica, koje omogućavaju lakšu apsorpciju.
Nanočestice sa emulgatorom ili bez njega i nanolipozomi imaju isti zadatak – povećati površinu, smanjiti čestice i omogućiti lakšu apsorpciju.
Drugi kompleksi, poput ciklodekstrina, koji znatno povećavaju rastvorljivost u vodi.
Hemijske modifikacije molekula.

Postoji nekoliko studija koje su upoređivale više formulacija, ali većina ima nedostatke zbog nesistematičnosti u odabiru studija. Značajan deo njih sponzoriše industrija, pa dizajn i odabir komparatora (uporednih formulacija) u studiji često diktiraju konkurentski statusi na tržištu, a ne naučna logika. Na primer, nedostaju nam studije upoređivanja i kristalnog ubikvinola i ubikvinona sa njihovim emulzijama, disperzionim sistemima u jednoj studiji. Više je preglednih radova pokušalo izvući zaključak [17, 29, 36, 37]. Koji su zaključci?

Nema zaključka je li ubikvinol bolje bioraspoloživ od ubikvinona. Problem u zaključku je kombinovanje različitih oblika formulacija u studijama, poput uljanih disperzija ili emulzija jednog oblika i kristalnih suvih formulacija drugog oblika. Neke studije ukazuju na povećanu bioraspoloživost ubikvinola, a neke na istu u odnosu na ubikvinon.
Čini se da su emulzije, nanooblici i uljane disperzije sitnijih čestica bolje bioraspoložive i imaju kraći T-max, vreme potrebno da se dostigne najviši nivo u krvi. Ali sam T-max nije relevantan ili presudan za učinak koenzima Q10, jer njegovo delovanje zavisi od stabilne koncentracije u krvi koja se postiže dugotrajnom primenom.
Razlike u bioraspoloživosti uglavnom jako variraju među ispitanicima.

Kolike su to razlike? Pogledajmo jedan primer [38].

	AUC mg x L x 48 h
Solubilizat ubikvinona u ulju sa patentiranim postupkom rekristalizacije iz Q-Symbio studije	25.15 ± 4.07
Ubiquinol QH (disperzija)	14.75 ± 3.71
Mikronizovani prah ubikvinona	8.94 ± 3.33

Nije potpuno jasno koliko je takva razlika relevantna za efikasnost. U dve dugotrajne studije ispitivanja delotvornosti u hroničnom zastoju srca, Q-Symbio i Kisel-10, koristila se disperzija u uljima, prekristalizovana, 100 mg po kapsuli.

Šaroliki i nejasni zaključci studija upućuju na potrebu praćenja koenzima Q10 u krvi, ukoliko se koristi za jasnu kliničku namenu. Postoje bolje bioraspoloživi oblici, ali to ne znači da jednostavni kristalni oblici ne mogu povećati njegov sadržaj u krvi.

Hemijske modifikacije koenzima Q10

MitoQ10 ili mitokinon (engleski: mitoquinone) je hemijski derivat koenzima Q10 koji je konjugat, spoj dva molekula: koenzima Q10 i trifenil-alkil-fosfonijum bromida. Trifenil-alkil-fosfonijum omogućava izuzetno akumuliranje u mitohondrije, gde in vitro dostiže nekoliko stotina puta veću koncentraciju nego u okolini [29, 39-41]. MitoQ10 u nekim se državama prodaje kao suplement. Uprkos dobroj nauci iza MitoQ10, treba spustiti loptu na zemlju i ukazati na to da bilo kakvu tvrdnju o superiornosti nad koenzimom 10 tek treba dokazati u dugotrajnim studijama. Za sada postoji tek nekoliko manjih i kraćih studija u kontekstu sportskih performansi i zdravlja kardiovaskularnog sistema.

Idebenon je nastao u Japanu inspirisan strukturom koenzima Q10, i kao i on je benzokinon s lipofilnim repićem drugačije strukture. Ulazi u mitohondriju i deluje na respiratorni lanac i njegovu funkciju. Prvo je bio dizajniran kao potencijalni lek za druge bolesti u kojima dolazi do disfunkcije mitohondrija, Friedreichove ataksije i Alzheimerove bolesti [42]. Nikada nije zaživeo kao lek za Alzheimerovu bolest, ali je u Evropskoj uniji postao lek za Leberovu naslednu optičku neuropatiju (LHON). LHON je nasledna mitohondrijska bolest koja se prenosi isključivo od majke. Mutacije u enzimima kompleksa I u mitohondrijama dovode do oštećenja ganglijskih ćelija retine oka i njihovih aksona [43]. Idebenon usporava proces bolesti i dovodi kod dela pacijenata do poboljšanja stanja, koja traju dugo nakon samog procesa lečenja. On koriguje neispravan prenos elektrona kompleksa I koji na molekularnom nivou i uzrokuje bolest. Koristi se u dozi od 900 mg na dan [44].

Klinička primena

Koenzim Q10 je lek za retke nasledne bolesti kada telo ne stvara koenzim Q10. Može pomoći oslabljenom srcu, poboljšati kvalitet života starijih osoba, pomoći kod migrene, doprineti boljoj pokretljivosti spermatozoida kod neplodnosti muškaraca i ublažiti tegobe s mišićima tokom lečenja statinima. Vrlo je siguran za primenu i u visokim dozama do 1200 miligrama. Koristite u dozama od 30 miligrama naviše, a tipično vam je potrebno više od 100 miligrama dnevno ili poslušajte savet lekara i farmaceuta.

Nakon otkrića funkcije koenzima Q10 i činjenice da ga nalazimo u srčanom mišiću u velikim količinama, japanski lekar Yūichi Yamamura i Amerikanac Karl Folkers podstakli su klinička ispitivanja koenzima Q10 kod srčanih bolesti (pročitati Istorijat otkrića koenzima Q10). Teorija delovanja na mitohondrije kao cilj potencijalnog leka bila je dalekovida i ispred svog vremena, šta god da mislili o samom koenzimu Q10. Zanimanje za uticaj mitohondrija na ljudsko zdravlje razbuktaće se tek u XXI veku [45]. Nervni sistem bogat je mitohondrijama, pa je drugi logičan smer bio ispitivanje kod neurodegenerativnih bolesti.

Lečenje sindroma nedostatka koenzima Q10

Sindrom nedostatka koenzima Q10 je grupa genetskih bolesti. Devet gena kodira proteine koji stvaraju koenzim Q10 i mutacije bilo kojeg od njih, koje ometaju njihovu funkciju, mogu stvoriti težak nedostatak koenzima Q10. Tipične manifestacije mogu biti: miopatija, nefropatija, otkazivanje jetre, kardiomiopatija, valvulopatija, periferna neuropatija, gluvoća, cerebralna ataksija, konvulzije, encefalopatija i livedo reticularis [7, 46, 47]. Uobičajena doza koenzima Q10 je 5-50 mg/kg dnevno, a dozu treba prilagoditi prateći stanje pacijenta.

Lečenje je delotvorno kod pacijenata sa COQ4, COQ6, COQ8B, PDSS2 mutacijama, dok je manje podataka o delotvornosti dostupno za mutacije na COQ8A, COQ9 i COQ10. Delotvornost lečenja zavisi od vremena postavljanja dijagnoze i stanju pacijenta, i neki pacijenti neće reagovati na lečenje. Uglavnom se koristi ubikvinon, ali zadnjih dvadeset godina bilo je pokušaja korišćenja ubikvinola, koji je svojevremeno dobio „orphan“ status u SAD-u i Evropskoj uniji [48].

Hronični zastoj srca

Nekoliko je studija dugotrajne primene (više od godinu dana, do čak 10 godina). Moriscova randomizovana, dvostruko slepa, placebo kontrolisana studija, nazvana po glavnom autoru publikacije te studije, trajala je godinu dana. U placebo grupi bila su 322 ispitanika prosečne starosti 67 godina (30-88 godina), a u intervencijskoj grupi koja je primala 2mg/kg koenzima Q10, nalazilo se 319 ispitanika prosečne starosti 67 godina (26-89 godina). Formulacijski oblik nije specifikovan. Trajala je jednu godinu i rezultati su bili ohrabrujući, a razlike statistički značajne [49].

	Broj hospitalizacija zbog pogoršanja bolesti	Plućni edem	Paroksizmalna noćna dispneja
Placebo grupa	118	51	198
Koenzim Q10 grupa	73	20	97

Nakon Moriscove studije najpoznatija je Q-Symbio studija, čiji su rezultati objavljeni nakon 106 nedelja intervencije [50]. U njoj je korišćena doza od 100 mg tri puta na dan. Primarni ishod bili su teži kardiovaskularni događaji, smrti i dužina vremena hospitalizacije zbog kardiovaskularnih bolesti, te ukupan broj smrti. U svim ishodima koenzim Q10 je bio bolji i značajno različit od placebo grupe. U analizi rezultata za evropsku populaciju koenzim Q10 povećavao je i ejekcijsku frakciju srca [33].

Nakon više studija, objavljeno je nekoliko metaanaliza sa ponekad kontradiktornim zaključcima. Najskorija Cochrane je i najkonkretnija. Srednji nivo dokaza upućuje na to da koenzim Q10 smanjuje smrtnost i hospitalizaciju zbog hroničnog zastoja srca, a nizak nivo dokaza da smanjuje rizik od infarkta miokarda i moždanog udara. Vrlo nizak nivo dokaza upućuje na povećanje ejekcijske frakcije leve komore [51]. Ne može se doneti zaključak o povećanju kapaciteta vežbanja. Autori metaanalize zaključuju kako „nema dovoljno dokaza da se podrži, ali ni da se odbije korišćenje koenzima Q10 u lečenju hroničnog zastoja srca“. Metaanaliza koju je podstakao National Institute for Health Research (NIHR) provela je analizu isplativosti. Zaključak je da bi lečenje bilo isplativo pod uslovom da se sprovedu nove, veće studije, koje ne bi imale velik rizik pristrasnosti (engl. bias) [52].

Šta je problem sa studijama koenzima Q10? Odsustvo drugih parametara, kao kvaliteta života, neuverljivost u poboljšanju ejekcijske frakcije levog ventrikula, analiza isplativosti (cost benefit); sve su to faktori koji odbijaju preporuku stručnih organizacija. Studije su dugotrajne, ali je broj učesnika u njima mali; u citiranoj metaanalizi ukupno su bila samo 1573 učesnika. Sa takvim podacima teško da će koenzim Q10 doći u isti rang sa sakubitril/walsartan ili SGLT2 inhibitorima. S druge strane, ne treba ni odbiti mogućnost primene, premda nam nedostaju studije donosi li primena koenzima Q10 sa drugim lekovima ikakvu dodatnu korist.

Druge kardiovaskularne bolesti

Metaanaliza tri vrlo male studije nije dala puno šanse primeni u lečenju povišenog krvnog pritiska (primarne hipertenzije) [53]. U sedamnaest manjih studija, koenzim Q10 vrlo skromno smanjuje sistolni, ali ne i dijastolni pritisak kod pacijenata sa metaboličkim sindromom [54]. Koenzim Q10 ima učinak na neke od parametara rizika od kardiovaskularnih bolesti, poput oksidativnog stresa merenog smanjenjem malon-dialdehida, i povećanjem nivoa enzima katalaze i superoksid-dismutaze. Ne deluje na nivo upalnih medijatora C-reaktivnog proteina i interleukina-6 [55, 56].

Nervni sistem

Godine 2002. studija faze II probudila je nešto nade da bi primena velikih doza koenzima Q10 od 1,2 grama dnevno mogla pomoći u smanjenju brzine progresije Parkinsonove bolesti [57]. Faza II je, nažalost, prekinuta, jer nije bilo indikacija da bi bila delotvornija od placeba [58]. Dve metaanalize zaključile su da korišćenje koenzima Q10 u lečenju ili usporavanju progresije Parkinsonove bolesti nije smisleno [59, 60]. Nije bio delotvoran u vrlo visokim dozama od čak 2,4 grama u lečenju i smanjenju simptoma Huntingtonove bolesti [61]. Koenzim Q10 mogao bi potencijalno pomoći u smanjenju simptoma i progresije Friedreichove ataksije u dozama od samo 30-200 mg, ali potrebne su veće studije [62]. Idebenon je sintetski derivat koenzima Q10 koji bi trebao imati istu namenu – efikasnije stvaranje energije u mitohondrijama, ali trenutno nije odobren kao lek kod te bolesti, već Leberove nasledne optičke neuropatije [44].

Sa migrenom priča je srećnija. Premda su studije bile male, metaanaliza njih šest potvrdila je da koenzim Q10, obično u dozama od 100 mg naviše, smanjuje učestalost i vreme trajanja migrenske glavobolje kod odraslih [63].

Mijalgični encefalomijelitis i sindrom hroničnog umora praćeni su padom kognitivnih funkcija i umorom. U randomizovanoj placebo kontrolisanoj studiji 200 mg koenzima Q10 i 20 mg NADH smanjuju percepciju kognitivnog umora [64].

Koenzim Q10 i statinska terapija

Koenzim Q10 i holesterol dele isti, mevalonatni put biosinteze. Doduše, taj proces se delom odvija u dva različita dela ćelije, pa se koenzim Q10 ne stvara u citolosu poput holesterola, već u mitohondrijama. Statini su jedni od najpropisivanijih lekova današnjice i koriste se za smanjenje povišenog nivoa holesterola. Statini inhibiraju enzim koji se naziva β-hidroksimetil-glutaril koenzim A reduktaza i koji je ključan enzim u biosintezi holesterola. Isti enzim omogućuje biosintezu koenzima Q10. Postavlja se pitanje ruši li statinska terapija nivo koenzima Q10 kao i holesterola, i ako da, postoji li osetljivija populacija. Više studija pokušalo je dati odgovor na to bitno zdravstveno pitanje i rezultati studija koje to istražuju su šaroliki. Metaanaliza dvanaest randomizovanih kliničkih studija govori nam da dolazi do pada koenzima Q10 u krvi [65]. Treba ostaviti prostor oprezu u zaključcima. Statini izazivaju smanjenje koncentracije LDL čestica, gde se nalazi nemali deo koenzima Q10 u cirkulaciji. Vrlo je malo studija ispitivalo tkivne koncentracije koenzima Q10 u tkivima. Nakon mesec dana primene simwastatina došlo je do statistički značajnog pada koncentracije koenzima Q10 u krvi, ali ne i u biopsijama kvadricepsa [66]. Polimorfizmi u COQ2 uključenom u biosintezu koenzima Q10 proučavani su kao mogući rizični faktor nastanka mišićnog oštećenja, a zaključci studija su međusobno različiti [67, 68].

Pad koenzima Q10 povezuje se sa mišićnim simptomima povezanim sa statinskom terapijom (engleski: statin-associated muscle symptoms; SAMS). Čak i sa metaanalizama postoji haos. Metaanaliza iz 2022. osam studija sa 472 pacijenta zaključuje da suplementacija koenzimom Q10 ne smanjuje mišićne simptome [69]. Metaanaliza sedam studija sa 321 pacijentom donosi isti zaključak [70]. S druge strane, studija objavljena u Journal of the American Heart Association analizirala je čak dvanaest randomizovanih studija i zaključila kako primena koenzima Q10 smanjuje intenzitet mišićnih simptoma (bol, slabost, grčevi, umor) povezanih sa statinskom terapijom [71]. Očito su potrebne veće studije, ali koenzim Q10 vrlo je popularan suplement kod ljudi sa mišićnim simptomima, povezanim sa statinskom terapijom. Određivanje u krvi može biti jedna od opcija objektivizacije.

Sportska medicina

Profesionalni sportisti, odnosno ljudi koji intenzivno treniraju, takođe su potencijalna kategorija. Biohemijska pozadina nam je relativno jasna. Studije kod sportista su uglavnom male, premda uglavnom i placebo kontrolisane. Nekoliko studija nije dokazalo povoljan učinak na sportske performanse [72-76].

Druge indikacije i stanja

Q10 je popularan i kao jedan oblik pomoći kod smanjene plodnosti kod muškaraca i poboljšava parametre spermatozoida. Suplementacija većih doza preko 100 mg kroz najmanje tri meseca deluje na pokretljivost spermatozoida, ali ne utiče na njihov broj, volumen ejakulata i morfologiju spermatozoida [77]. Bez obzira na poboljšanje motiliteta, suplementacija koenzimom 10 statistički ne povećava šansu za trudnoću [78].

Za sam kraj, koenzim Q10 može poboljšati kvalitet života starije populacije. U randomizovanoj, placebo kontrolisanoj studiji sa 443 učesnika starijih od 70 godina, 200 mg koenzima Q10 i 100 µg selena povećava fizičke performanse, vitalnost, fizičku komponentu, ukupan kvalitet života, konativnu komponentu, somatsku dimenziju i ukupnu funkciju u odnosu na placebo [79]. Studija je trajala dve godine. Nakon čak dvanaest godina, deset godina nakon prestanka tretmana, još uvek je grupa koja je koristila selen i koenzim Q10 imala manji rizik od smrti nastale zbog kardiovaskularnih bolesti [80]. U društvima koje stare, nadamo se videti više sličnih studija.

Nuspojave koje nalazimo često u placebo grupama u ispitivanjima su retke (gastrointestinalne tegobe, manji osipi, glavobolje). Doza do 1200 miligrama na dan je sigurna i nuspojave nisu statistički različite od doze od 60 miligrama [81].

Interakcija sa lekovima i suplementima

Koenzim Q10 sme se koristiti sa drugim lekovima. Koristite li lek varfarin, postoji nizak potencijalni rizik. Popričajte sa svojim lekarom ili farmaceutom.

Kod eksperimentalnih životinja, koenzim Q10 može promeniti metabolizam varfarina. Studije kod ljudi su kontradiktorne. Objavljen je slučaj smanjenja učinka varfarina potencijalno izazvanog koenzimom Q10 [82], a u studiji sa anketnim ispitivanjem korisnika suplemenata, nađen je potencijalni povišeni rizik od krvarenja [83]. U dvostruko slepoj, placebo kontrolisanoj studiji, nije došlo do promene PV-INR kod pacijenata na dugotrajnoj terapiji varfarinom [84].

Literatura

Ernster, L. and G. Schatz, Mitochondria: a historical review. J Cell Biol, 1981. 91(3 Pt 2): p. 227s-255s.
Gray, M. W., Lynn Margulis and the endosymbiont hypothesis: 50 years later. Mol Biol Cell, 2017. 28(10): p. 1285-1287.
Green, D. E., W. F. Loomis, and V. H. Auerbach, Studies on the cyclophorase system I: the complete oxidation of the pyruvic acid to carbon dioxide and water. Journal of Biological Chemistry, 1948. 172(2): p. 389-403.
Crane, F. L., Discovery of ubiquinone (coenzyme Q) and an overview of function. Mitochondrion, 2007. 7 Suppl: p. S2-7.
Morton, R. A., Ubiquinone. Nature, 1958. 182(4652): p. 1764-1767.
Mitchell, P., Coupling of Phosphorylation to Electron and Hydrogen Transfer by a Chemi-Osmotic type of Mechanism. Nature, 1961. 191(4784): p. 144-148.
Stefely, J. A. and D. J. Pagliarini, Biochemistry of Mitochondrial Coenzyme Q Biosynthesis. Trends Biochem Sci, 2017. 42(10): p. 824-843.
Acosta, M. J., et al., Coenzyme Q biosynthesis in health and disease. Biochim Biophys Acta, 2016. 1857(8): p. 1079-1085.
Yen, H. C., et al., Characterization of human mitochondrial PDSS and COQ proteins and their roles in maintaining coenzyme Q(10) levels and each other's stability. Biochim Biophys Acta Bioenerg, 2020. 1861(7): p. 148192.
Banerjee, R., J. Purhonen, and J. Kallijärvi, The mitochondrial coenzyme Q junction and complex III: biochemistry and pathophysiology. The FEBS Journal, 2021. n/a(n/a).
Hidalgo-Gutiérrez, A., et al., Metabolic Targets of Coenzyme Q10 in Mitochondria. Antioxidants (Basel), 2021. 10(4).
Lapuente-Brun, E., et al., Supercomplex assembly determines electron flux in the mitochondrial electron transport chain. Science, 2013. 340(6140): p. 1567-70.
Pan, L. L., et al., The Role of Hydrogen Sulfide on Cardiovascular Homeostasis: An Overview with Update on Immunomodulation. Front Pharmacol, 2017. 8: p. 686.
Lester, R. L. and F. L. Crane, The natural occurrence of coenzyme Q and related compounds. J Biol Chem, 1959. 234(8): p. 2169-75.
Pravst, I., K. Zmitek, and J. Zmitek, Coenzyme Q10 contents in foods and fortification strategies. Crit Rev Food Sci Nutr, 2010. 50(4): p. 269-80.
Bhagavan, H. N. and R. K. Chopra, Coenzyme Q10: absorption, tissue uptake, metabolism and pharmacokinetics. Free Radic Res, 2006. 40(5): p. 445-53.
Mantle, D. and A. Dybring, Bioavailability of Coenzyme Q(10): An Overview of the Absorption Process and Subsequent Metabolism. Antioxidants (Basel), 2020. 9(5).
Judy, W.V., The Instability of the Lipid-Soluble Antioxidant Ubiquinol: Part 1-Lab Studies. Integr Med (Encinitas), 2021. 20(4): p. 24-28.
Judy, W. V., The Instability of the Lipid-Soluble Antioxidant Ubiquinol: Part 2-Dog Studies. Integr Med (Encinitas), 2021. 20(5): p. 26-30.
Temova Rakuša, Ž., A. Kristl, and R. Roškar, Stability of Reduced and Oxidized Coenzyme Q10 in Finished Products. Antioxidants (Basel), 2021. 10(3).
Singh, R. B., et al., Effect on absorption and oxidative stress of different oral Coenzyme Q10 dosages and intake strategy in healthy men. Biofactors, 2005. 25(1-4): p. 219-24.
Bhagavan, H. N., et al., Assessment of coenzyme Q10 absorption using an in vitro digestion-Caco-2 cell model. Int J Pharm, 2007. 333(1-2): p. 112-7.
Villalba, J. M., et al., Role of cytochrome b5 reductase on the antioxidant function of coenzyme Q in the plasma membrane. Mol Aspects Med, 1997. 18 Suppl: p. S7-13.
Nordman, T., et al., Regeneration of the antioxidant ubiquinol by lipoamide dehydrogenase, thioredoxin reductase and glutathione reductase. Biofactors, 2003. 18(1-4): p. 45-50.
Ross, D. and D. Siegel, Functions of NQO1 in Cellular Protection and CoQ(10) Metabolism and its Potential Role as a Redox Sensitive Molecular Switch. Front Physiol, 2017. 8: p. 595.
Takahashi, T., Y. Mine, and T. Okamoto, Extracellular coenzyme Q(10) (CoQ(10)) is reduced to ubiquinol-10 by intact Hep G2 cells independent of intracellular CoQ(10) reduction. Arch Biochem Biophys, 2019. 672: p. 108067.
Rosenfeldt, F. L., et al., The effects of ageing on the response to cardiac surgery: protective strategies for the ageing myocardium. Biogerontology, 2002. 3(1-2): p. 37-40.
Keith, M., et al., Coenzyme Q10 in patients undergoing CABG: Effect of statins and nutritional supplementation. Nutr Metab Cardiovasc Dis, 2008. 18(2): p. 105-11.
Zaki, N. M., Strategies for oral delivery and mitochondrial targeting of CoQ10. Drug Delivery, 2016. 23(6): p. 1868-1881.
Zhang, Y., et al., Uptake of dietary coenzyme Q supplement is limited in rats. J Nutr, 1995. 125(3): p. 446-53.
Rodríguez-Aguilera, J. C., et al., Biochemical Assessment of Coenzyme Q10 Deficiency. Journal of Clinical Medicine, 2017. 6(3): p. 27.
Miles, M. V., et al., Age-related changes in plasma coenzyme Q10 concentrations and redox state in apparently healthy children and adults. Clin Chim Acta, 2004. 347(1-2): p. 139-44.
Mortensen, A. L., F. Rosenfeldt, and K.J. Filipiak, Effect of coenzyme Q10 in Europeans with chronic heart failure: A sub-group analysis of the Q-SYMBIO randomized double-blind trial. Cardiol J, 2019. 26(2): p. 147-156.
Lee, S.Q., et al., Cellular factories for coenzyme Q(10) production. Microb Cell Fact, 2017. 16(1): p. 39.
Pastor-Maldonado, C. J., et al., Coenzyme Q(10): Novel Formulations and Medical Trends. Int J Mol Sci, 2020. 21(22).
Beg, S., S. Javed, and K. Kohli, Bioavailability enhancement of coenzyme Q10: an extensive review of patents. Recent Pat Drug Deliv Formul, 2010. 4(3): p. 245-55.
Bhagavan, H. N. and R. K. Chopra, Plasma coenzyme Q10 response to oral ingestion of coenzyme Q10 formulations. Mitochondrion, 2007. 7 Suppl: p. S78-88.
López-Lluch, G., et al., Bioavailability of coenzyme Q10 supplements depends on carrier lipids and solubilization. Nutrition, 2019. 57: p. 133-140.
Skulachev, V. P., Cationic antioxidants as a powerful tool against mitochondrial oxidative stress. Biochem Biophys Res Commun, 2013. 441(2): p. 275-9.
Orsucci, D., et al., Targeting mitochondrial dysfunction and neurodegeneration by means of coenzyme Q10 and its analogues. Curr Med Chem, 2011. 18(26): p. 4053-64.
Smith, R. A. and M. P. Murphy, Animal and human studies with the mitochondria-targeted antioxidant MitoQ. Ann N Y Acad Sci, 2010. 1201: p. 96-103.
Gillis, J. C., P. Benefield, and D. McTavish, Idebenone. A review of its pharmacodynamic and pharmacokinetic properties, and therapeutic use in age-related cognitive disorders. Drugs Aging, 1994. 5(2): p. 133-52.
Klopstock, T., et al., Mitochondrial Disorders. Dtsch Arztebl Int, 2021. 118(44): p. 741-748.
Lyseng-Williamson, K. A., Idebenone: A Review in Leber's Hereditary Optic Neuropathy. Drugs, 2016. 76(7): p. 805-13.
Javadov, S., A.V. Kozlov, and A. K. S. Camara, Mitochondria in Health and Diseases. Cells, 2020. 9(5).
Potgieter, M., E. Pretorius, and M. S. Pepper, Primary and secondary coenzyme Q10 deficiency: the role of therapeutic supplementation. Nutrition Reviews, 2013. 71(3): p. 180-188.
Quinzii, C. M., V. Emmanuele, and M. Hirano, Clinical presentations of coenzyme q10 deficiency syndrome. Mol Syndromol, 2014. 5(3-4): p. 141-6.
Hernández-Camacho, J. D., et al., Coenzyme Q(10) Supplementation in Aging and Disease. Front Physiol, 2018. 9: p. 44.
Morisco, C., B. Trimarco, and M. Condorelli, Effect of coenzyme Q10 therapy in patients with congestive heart failure: a long-term multicenter randomized study. Clin Investig, 1993. 71(8 Suppl): p. S134-6.
Mortensen, S.A., et al., The Effect of Coenzyme Q10 on Morbidity and Mortality in Chronic Heart Failure: Results From Q-SYMBIO: A Randomized Double-Blind Trial. JACC: Heart Failure, 2014. 2(6): p. 641-649.
Al Saadi, T., et al., Coenzyme Q10 for heart failure. Cochrane Database Syst Rev, 2021. (2)(2): p. Cd008684.
Claxton, L., et al., Coenzyme Q10 to manage chronic heart failure with a reduced ejection fraction: a systematic review and economic evaluation. Health Technol Assess, 2022. 26(4): p. 1-128.
Ho, M. J., E. C. Li, and J. M. Wright, Blood pressure lowering efficacy of coenzyme Q10 for primary hypertension. Cochrane Database Syst Rev, 2016. 3(3): p. Cd007435.
Tabrizi, R., et al., The Effects of Coenzyme Q10 Supplementation on Blood Pressures Among Patients with Metabolic Diseases: A Systematic Review and Meta-analysis of Randomized Controlled Trials. High Blood Press Cardiovasc Prev, 2018. 25(1): p. 41-50.
Jorat, M. V., et al., The effects of coenzyme Q10 supplementation on biomarkers of inflammation and oxidative stress in among coronary artery disease: a systematic review and meta-analysis of randomized controlled trials. Inflammopharmacology, 2019. 27(2): p. 233-248.
Mazidi, M., A. P. Kengne, and M. Banach, Effects of coenzyme Q10 supplementation on plasma C-reactive protein concentrations: A systematic review and meta-analysis of randomized controlled trials. Pharmacol Res, 2018. 128: p. 130-136.
Shults, C. W., et al., Effects of coenzyme Q10 in early Parkinson disease: evidence of slowing of the functional decline. Arch Neurol, 2002. 59(10): p. 1541-50.
Beal, M. F., et al., A randomized clinical trial of high-dosage coenzyme Q10 in early Parkinson disease: no evidence of benefit. JAMA Neurol, 2014. 71(5): p. 543-52.
Negida, A., et al., Coenzyme Q10 for Patients with Parkinson's Disease: A Systematic Review and Meta-Analysis. CNS Neurol Disord Drug Targets, 2016. 15(1): p. 45-53.
Zhu, Z. G., et al., The efficacy and safety of coenzyme Q10 in Parkinson's disease: a meta-analysis of randomized controlled trials. Neurol Sci, 2017. 38(2): p. 215-224.
McGarry, A., et al., A randomized, double-blind, placebo-controlled trial of coenzyme Q10 in Huntington disease. Neurology, 2017. 88(2): p. 152-159.
Kearney, M., et al., Pharmacological treatments for Friedreich ataxia. Cochrane Database Syst Rev, 2016. 2016(8): p. Cd007791.
Sazali, S., et al., Coenzyme Q10 supplementation for prophylaxis in adult patients with migraine-a meta-analysis. BMJ Open, 2021. 11(1): p. e039358.
Castro-Marrero, J., et al., Effect of Dietary Coenzyme Q10 Plus NADH Supplementation on Fatigue Perception and Health-Related Quality of Life in Individuals with Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome: A Prospective, Randomized, Double-Blind, Placebo-Controlled Trial. Nutrients, 2021. 13(8).
Qu, H., et al., The effect of statin treatment on circulating coenzyme Q10 concentrations: an updated meta-analysis of randomized controlled trials. Eur J Med Res, 2018. 23(1): p. 57.
Laaksonen, R., et al., Decreases in serum ubiquinone concentrations do not result in reduced levels in muscle tissue during short-term simvastatin treatment in humans. Clin Pharmacol Ther, 1995. 57(1): p. 62-6.
Oh, J., et al., Genetic determinants of statin intolerance. Lipids Health Dis, 2007. 6: p. 7.
Hubacek, J. A., et al., COQ2 polymorphisms are not associated with increased risk of statin-induced myalgia/myopathy in the Czech population. Drug Metab Pers Ther, 2017. 32(4): p. 177-182.
Wei, H., et al., Effects of coenzyme Q10 supplementation on statin-induced myopathy: a meta-analysis of randomized controlled trials. Ir J Med Sci, 2022. 191(2): p. 719-725.
Kennedy, C., Y. Köller, and E. Surkova, Effect of Coenzyme Q10 on statin-associated myalgia and adherence to statin therapy: A systematic review and meta-analysis. Atherosclerosis, 2020. 299: p. 1-8.
Qu, H., et al., Effects of Coenzyme Q10 on Statin-Induced Myopathy: An Updated Meta-Analysis of Randomized Controlled Trials. J Am Heart Assoc, 2018. 7(19): p. e009835.
Laaksonen, R., et al., Ubiquinone supplementation and exercise capacity in trained young and older men. Eur J Appl Physiol Occup Physiol, 1995. 72(1-2): p. 95-100.
Malm, C., et al., Effects of ubiquinone-10 supplementation and high intensity training on physical performance in humans. Acta Physiol Scand, 1997. 161(3): p. 379-84.
Weston, S. B., et al., Does exogenous coenzyme Q10 affect aerobic capacity in endurance athletes? Int J Sport Nutr, 1997. 7(3): p. 197-206.
Porter, D. A., et al., The effect of oral coenzyme Q10 on the exercise tolerance of middle-aged, untrained men. Int J Sports Med, 1995. 16(7): p. 421-7.
Braun, B., et al., Effects of coenzyme Q10 supplementation on exercise performance, VO2max, and lipid peroxidation in trained cyclists. Int J Sport Nutr, 1991. 1(4): p. 353-65.
Vishvkarma, R., et al., Coenzyme Q10 effect on semen parameters: Profound or meagre? Andrologia, 2020. 52(6): p. e13570.
Sharma, A. P., G. Sharma, and R. Kumar, Systematic Review and Meta-analysis on Effect of Carnitine, Coenzyme Q10 and Selenium on Pregnancy and Semen Parameters in Couples With Idiopathic Male Infertility. Urology, 2022. 161: p. 4-11.
Johansson, P., et al., Improved Health-Related Quality of Life, and More Days out of Hospital with Supplementation with Selenium and Coenzyme Q10 Combined. Results from a Double Blind, Placebo-Controlled Prospective Study. J Nutr Health Aging, 2015. 19(9): p. 870-7.
Alehagen, U., et al., Still reduced cardiovascular mortality 12 years after supplementation with selenium and coenzyme Q10 for four years: A validation of previous 10-year follow-up results of a prospective randomized double-blind placebo-controlled trial in elderly. PLoS One, 2018. 13(4): p. e0193120.
Hathcock, J. N. and A. Shao, Risk assessment for coenzyme Q10 (Ubiquinone). Regul Toxicol Pharmacol, 2006. 45(3): p. 282-8.
Spigset, O., Reduced effect of warfarin caused by ubidecarenone. Lancet, 1994. 344(8933): p. 1372-3.
Shalansky, S., et al., Risk of warfarin-related bleeding events and supratherapeutic international normalized ratios associated with complementary and alternative medicine: a longitudinal analysis. Pharmacotherapy, 2007. 27(9): p. 1237-47.
Engelsen, J., J. D. Nielsen, and K. Winther, Effect of coenzyme Q10 and Ginkgo biloba on warfarin dosage in stable, long-term warfarin treated outpatients. A randomised, double blind, placebo-crossover trial. Thromb Haemost, 2002. 87(6): p. 1075-6.

Autor: Dr. sc. Stribor Marković,
magistar farmacije

Najteži dio posla bio je pomiriti dva svijeta, stručni i laički. Htio sam napraviti informativni sadržaj za medicinsku struku, od liječnika i farmaceuta do nutricionista, u kojem bi mogli zaroniti do one dubine do koje sami žele.

Pročitaj više o autoru