Srce i njegova mala istorija – rešavamo enigmu ovog organa!

Srce je od pamtiveka imalo izuzetno važnu ulogu u razumevanju čovekovog tela, kao i uma. U starom Egiptu smatralo se „organskim motorom“ tela ali, i centrom inteligencije, emocija i pamćenja, pa je predstavljalo važan religiozni i duhovni simbol. Za razliku od drugih organa, srce je moralo pažljivo da se čuva netaknuto u mumiji, kako bi se obezbedio večni život pokojnika. Među prvima, egipatski lekari su razradili originalnu koncepciju kardiovaskularne fiziologije koja je važeća i nakon punih 30 vekova!

Srce u antici

U antici su srcu takođe pridavali veliki značaj.  U IV veku pre nove ere, grčki filozof Aristotel je identifikovao srce kao najvažniji organ tela, prvi koji se formira – prema njegovim rezultatima posmatranja pilećih embriona. Bilo je to središte inteligencije, pokreta i osećaja – a opisao ga je kao „topao, suv organ“. Po Aristotelu, srce je trokomorni organ koji je bio centar vitalnosti u telu. Drugi organi koji ga okružuju (npr. mozak i pluća) jednostavno su postojali da bi hladili srce.

U svojoj raspravi O korisnosti delova tela, napisanoj u drugom veku nove ere, čuveni grčki lekar, hirurg i filozof iz II veka nove ere – Galen, ponovo je potvrdio uobičajene ideje o srcu kao izvoru urođene toplote tela i kao organu koji je najbliži duši:

„Srce je, takoreći, ognjište i izvor urođene toplote koja upravlja čovekom.”

On je pažljivo posmatrao i mnoga njegova neobična fizička svojstva:

Srce je relativno tvrdo meso, koje se ne može lako povrediti. Po tvrdoći, napetosti, opštoj snazi i otpornosti na povrede, vlakna srca daleko nadmašuju sva druga, jer nijedan drugi organ ne obavlja neprekidno tako zahtevan i težak rad kao srce.

On je tvrdio da je širenje i kontrakcija srca njegova funkcija kao inteligentnog organa: Složenost [srčanih] vlakana je način na koji ga je priroda pripremila da obavlja različite funkcije… Povećavajući se kada želi da privuče ono što je korisno, hvatajući sadržaj kada je vreme da se uživa u onome što je privučeno, i stežući se kada želi da izbaci ostatke/otpad.

Ipak, Galen je tvrdio da je srce sekundarno u odnosu na jetru po svojoj važnosti za rad tela, pošto ono nije bilo mesto gde nastaju raspoloženja. Njegove ideje su uglavnom preovlađivale sve do sredine sedamnaestog veka!

Srce i mračni srednji vek

Kako su Aristotelovi naučni i filozofski spisi postajali sve važniji u srednjovekovnom islamu i Evropi, lekari su počeli da se pitaju i lome koplja oko razlika između ova dva drevna čoveka – Aristotela i Galena. Početkom jedanaestog veka Avicena, otac moderne medicine i kliničke farmakologije, u svom kanonu medicine integrisao je Aristotelove ideje u svoju uglavnom galensku fiziologiju kada je napisao:

[Srce je] koren svih sposobnosti i daje sposobnosti ishrane, života, shvatanja. Proizvodi dah, “vitalnu snagu ili urođenu toplotu” unutar tela; to je inteligentan organ koji kontroliše i usmerava sve ostale.

On je identifikovao puls kao „pokret u srcu i arterijama koji ima oblik naizmenične ekspanzije i kontrakcije, pri čemu dah postaje podložan uticaju nadahnutog vazduha“. Uprkos Aviceninoj preporuci, većina tadašnjih lekara preferirala je Galenovu ideju da vene povezuju operacije jetre sa srcem, koje je kroz arterije cirkulisalo vitalne duhove po celom telu.

Renesansno oživljavanje anatomije omogućilo je lekarima da dodatno razjasne osnovne strukture srca. Do tog doba, učenjaci su se slagali da je srce podeljeno na četiri dela sa dve komore i dve školjke. Čudivši se konfuziji oko podela srčanih komora, Andres de Laguna je 1535. napisao:

Srce ima samo dve komore, desnu i levu. Ne znam šta je značenje zagonetke koju su predložili ljudi koji dodaju treću komoru do srca.

Crtež Leonarda da Vinčija, verovatno iz 1490-ih, ilustruje tipičnu renesansnu sliku srca kao galenskog organa sa dve osnovne komore podeljene pregradom.

Leonardo, uz svu svoju sposobnost da crta i posmatra srce sa velikom dozom preciznosti, nije značajno odstupio od Galenovog prikaza o tome.

Srce samo po sebi nije početak života, već je posuda napravljena od gustog mišića oživljenog i hranjenog arterijom i venom, kao i ostali mišići. Srce je takve gustine da ga vatra jedva može oštetiti.

Ipak, ponudio je detaljniji mehanički prikaz srca, naglašavajući odnos između toplote i kretanja.

Renesansa srca kao vitalnog organa

Do sredine šesnaestog veka, šačica lekara je počela da se pita o nekoliko ključnih aspekata tradicionalnog srca. Da li su arterije zaista bile odvojene od vena? Da li je srce zaista bilo podeljeno pregradom na takav način da su se arterijske i venske tečnosti fizički razlikovale?. Tek kada je engleski lekar Vilijam Harvi napisao svoju knjigu O cirkulaciji krvi (1628), održiva alternativa galenskoj fiziologiji postala je široko prihvaćena.

Ipak, pozabavio se i metaforičkom interpretacijom srca. kao primarnog „duhovnog člana“ tela. Kao takvo, bilo je sedište svih emocija.

Ako zaista samo iz srca izviru ljutnja ili strast, strah, užas i tuga; ako samo iz njega izviru stid, oduševljenje i radost, zašto bih rekao više?

Harvi je metaforički opisao srce kao „kralja“ ili „sunca“ tela da bi podvukao njegov kosmološki značaj. Popularne slike srca kombinuju naučne i kulturne ideje.

Do kraja sedamnaestog veka, anatomsko znanje o srcu bilo je iznenađujuće tačno i Harvijeve ideje su bile široko prihvaćene. Francuski filozof Rene Dekart, koji je bio jedan od prvih naučnika koji je prihvatio Harvijevu novu teoriju, takođe je svoje ideje napravio korak dalje kada je tvrdio da je srce poput pumpe ili, još bolje, motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Srce je postalo važno mesto za debatu o prednostima i nedostacima mehaničkih i vitalističkih prikaza tela, pošto je to služilo obema agendama.

Srce i emocije

Sve veći broj dokaza sugeriše da se psihološki faktori mogu zaista osetiti u srcu i da tako mogu doprineti srčanom riziku.

Kada vežbamo, srce kuca brže, krvni pritisak se povećava, disanje se ubrzava dok pluća rade na oksigenaciji krvi koju srce pumpa i energija (šećer) se šalje vašim mišićima. Tokom treninga, ovaj kontrolisani napor smatra se dobrim za opšte stanje.

A šta se dešava kada dobijemo loše, pa čak i razorne vesti?

Srce brže kuca, krvni pritisak se povećava, disanje se ubrzava. Slična reakcija. Zašto je onda jedna dobra za nas, a druga nije?

U pitanju je tajming i iznenadnost.

Srce nema vremena da se prilagodi neophodnim promenama koje su mu potrebne da izdrži stres loše vesti, i ono počinje da se ubrzava bez nužnog kompenzacionog povećanja snabdevanja krvlju. A kada su vesti veoma ozbiljne, interakcija između srca i mozga ima tendenciju da bude izuzetno zahtevna.

Sindrom tužnog srca se odnosi na stanje kada depresija stavi srce pred prilično težak zadatak. Ljudi sa depresijom imaju veću verovatnoću da razviju bolesti srca.

Ipak, postoji rešenje. Lekari veruju da možemo pozitivno uticati na odnos između mozga i srca kroz vežbanje, meditaciju, tehnike opuštanja i tako dalje. Baš kao što depresija može uticati na vaše srce, srećniji ljudi imaju tendenciju da žive duže i imaju manje slučajeva srčanih bolesti.

Takođe, miran san pomaže.

Dakle, zdravlje srca je u našim rukama. Možemo ga negovati i snažiti a možemo ga zanemarivati i platiti kasnije visoku cenu toga.

Baš zato, budite obazrivi prema najvažnijem organu u vašem telu. Poštedite ga rizika i stresa a priuštite mu zdrav i kvalitetan život. Negujte svoje telo i čuvajte svoj duh. Osnažite organizam kompleksom vitamina koji najviše odgovara vašem dobu i načinu života. Među BiVits suplementima, odaberite kompleks koji čuva vaš imunitet ili vam daje dodatnu energiju i podršku nervnom sistemu. Negujte svoju lepotu ili svoje telo ukoliko ste fizički aktivni, kao i srce i krvne sudove.

Vaše telo biće zahvalno. Vaše srce još zahvalnije.